Vučić radi isto što bi i Đinđić: Životni intervju Nebojše Krstića za Republika TV - iskreno o politici, Idolima i svojim ljubavima: I ja sam je VOLEO!

Foto: Republika.rs

Vučić radi isto što bi i Đinđić: Životni intervju Nebojše Krstića za Republika TV - iskreno o politici, Idolima i svojim ljubavima: I ja sam je VOLEO!

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Nebojša Krstić, stručnjak za marketing i nekadašnji član grupe Idoli.

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao o počecima Idola, nastanku čuvene ploče "Odbrana i poslednji dani", odnosu sa Margitom Stefanović, druženju sa Šaperom i Divljanom, ali i objasnio gde vidi sličnost između Đinđića i Vučića, te zašto smatra da nikad nije promenio politička ubeđenja već su ih promenili drugi.

Da vam je neko krajem sedamdesetih godina gledao budućnost iz šolje kafe i rekao: "Vidim ti da ćeš u budućnosti biti stručnjak za merketing, savetnik predsednika i politički analitičar", šta biste mu rekli?

- I branitelj Vučića. Rekao bih mu: "Ti si lud". Ja sam tada bio student medicine i time sam nameravao da se bavim.

Prvo ste hteli da studirate hemiju, onda ste se opredelili za arhitekturu, da bi na kraju otišli na medicinu?

- Hteo sam hemiju, zaista. I zabavljao sam se sa devojkom čiji otac je bio profesor hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu. Voleo sam hemiju. Hteo sam i arhitekturu, ali to bolje što nisam, kasnije sam video da nemam talenta za to. A ni nekog interesovanja. Ja sam živeo samo sa majkom i ona je, kao svi starinski ljudi, mislila da je dobro da imam nešto sigurno. Advokat, lekar, to su bila ta sigurna zanimanja. Kad si to, više ne moraš da brineš. Nije razmišljala da kad si lekar, tek treba da počneš da brineš o svojoj budućnosti.

Idoli su pre nego što su postali Idoli bili Dečaci, a cela muzička priča je proistekla iz vašeg druženja sa Srđanom Šaperom i kasnije Vladom Divljanom?

Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić

- Srđana sam upoznao na fakultetu, tačnije u zrenjaninskoj kasarni "Servo Mihalj" gde su svi studenti prve godine u to vreme imali 15 dana vojne obuke . Što uopšte nije bilo loše i moglo bi da se razmotri. Tih 15 dana nisu uopšte beznačajni. Svašta sam tu mogao da naučim što se vojske tiče. Ne sećam se da sam kasnije tokom 12 meseci vojske više naučio. Naučio sam da čistim pušku. Šta treba više da nauči čovek koji nije orijentisan ka vojsci i ratovanju?  Dakle, bili smo tamo dve nedelje, a popodne smo imali slobodno, pa smo sedeli pored kantine u nekom zelenišu, pili pivo ili mleko, i zavitlavali se. Tada smo se mentalno sabrali. A Vladu Divljana sam upoznao nezavisno od Srđana, mada su njih dvojica išli zajedno u srednju školu, u isti razred, što ću kasnije saznati. Upoznao sam ga kod moje drugarice Dubravke, od koje sam bio pozajmio neku knjigu o Staljinu. I vratim ja njoj tu knjigu i dok sam sedeo kod nje, neko zvoni i ona kaže: "A, to je moj dečko". Što me malo oneraspoložilo, to što uopšte ima svog dečka i što je baš tada morao da dođe. I tu se pojavi osoba za koju se kasnije ispostavi da je Vlado Divljan. I njemu je bilo malo neprijatno, u stilu "ko je sad ovaj kod moje devojke". Ubrzo smo počeli da pričamo o muzici i shvatili da imamo ličan ukus. I sećam se da mi je rekao: "Ja se bavim muzikom, ali nisam muzičar nego muzikant". Što uvek volim kod ljudi kad imaju neku samoironiju. Kad sam kasnije inicirao da napravimo grupu, našta je Srđan rekao da nisam normalan, a ja ga "peglao" da je to genijalno i da ćemo da propadnemo na medicini tako čemerni i tužni, nego moramo da nađemo izlaz iz svega toga, neki muving, devojke, neko dešavanje... Njemu se to pomalo i dopalo. Neko vreme smo bazali po Beogradu, pišući grafite i pričajući šta ćemo da radimo. Zvao sam jednog mog druga sa fakulteta, koji je davao časove gitare deci, da svira sa nama, a on je pristao, misleći da se ja zavitlavam. A onda je nestao. Tada se Srđan setio da ima druga koji je ozbiljno svirao, imao je bend, vežbali su u podrumu zvučno izolovanom kartonima za jaja. Ispostavilo se da priča o Vladi Divljanu. I zvali smo ga na neki žur kod moje drugarice iz gimnazije i tako je sve počelo.

Prvi singl Idola "Retko te viđam sa devojkama" odmah je naišao na cenzuru?

- Tu pesmu smo Srđan i ja pravili iz svoje perspektive. Kao ljudi autsajderi, koji su prilične budale, studiraju, štreberi su, teško se ulazi... Nismo mi računali Divljana. On je svirao gitaru i na ekskurzijama, oko njega su uvek sedele devojke. Oni koji sviraju gitaru su uvek popularni. A mi smo bili nepopularni, oni koji stoje sa strane. Pogotovo na toj medicini, gde si među 500 studenata, iako je većina devojaka, nekako potoneš u taj čemer i te leševe, u one tegle sa organima koje smo zvali "kompoti"...  Stvarno je depresivno. Osećali smo se kao autsajderi - izopšteni iz tog života gde se živi punim plućima i okružen devojkama. U početku čak ni Studio B, koji je bio liberalna radio stanica, nije hteo da pusti tu pesmu, a na kraju su mi na Radio Beogradu otkrili u čemu je problem - odnosno, da svi misle da je pesma o pederima. Pesma je prvi i jedini put emitovana na Radio Beogradu kao deo skeča koji sam ja napisao, a odglumili smo ga Srđan, Vlada, Zdenko i ja.

Foto: Republika.rs

Učestvovali ste sa tri pesme na kultnoj novotalasnoj kompilaciji "Paket aranžaman", a potom je usledio po mnogima najbolji jugoslovenski rok album svih vremena "Odbrana i poslednji dani"?

- Što se tiče "Paket  aranžmana", njega je finasirao omladinski časopis "Vidici" i kasnije sam imao zanimljivu anegdotu tim povodom. Kad sam sa Borisom Tadićem bio u poseti BIA-i, dođemo kod Radeta Bulatovića i on mi kaže: "Ćao Krle". Ja mislio, zeza se. Rade bio šef BIA-e. Kad smo seli, on mi kaže: "Čekaj, bre, Krle, ti se ne sećaš ili se praviš da se ne sećaš da sam vam ja izdao prvu ploču?". Svi me gledaju čudno. Tadić me gleda, on koji je i tada bio ljuta opozicija, disidentsko dete. Rade onda objasni: "Ja sam tada bio u omladinkoj organizaciji koja je odobravala sredstva za snimanje te ploče". Kažem. "Stvarno nisam znao". Rade je bio simpatičan čovek. Uglavnom, nakon "Paket aranžmana", dobili smo u "Jugotonu" grin kard da radimo šta hoćemo. Da trošimo vreme koliko hoćemo i mi smo izabrali da snimamo u studijima Radio Beograda, petica i trinaestica, i nisu nas pitali kad ćete da prekinete. A mi smo radili sa Miletom Piletom Miletićem, koji je bio ton-majstor u Minimaksovim emisijama. Mile je bio simpatičan čovek, vrlo prilježan za snimanje tramvaja, ali malo se gubio u nekim trenucima. Pritom je i tehnika bila izanđala, pa se često kvarila. Zato je sve toliko trajalo, ne zbog nas, nego više zbog tehnike i Mileta. Mi smo iskoristili tu opuštenciju da dodajemo, ubacujemo, prekrajamo...

Jeste li bili tada svesni...

- Da snimamo nešto zanimljivo? Ne! Ustvari, ne mogu da kažem, to je sad lažna skromnost. U nekim trenucima sam mislio da shvatam veličinu nekih pesama, ali celinu čuješ tek kad kupiš ploču, a tokom snimanja sve čuješ u fragmentima. Neke stvari su me pogađale u srce i osećao sam njihovu snagu.

U to vreme Margita Stefanović iz EKV-a bila je devojka u koju su svi bili zaljubljeni. Šta je to ona imala što druge žene nisu?

Foto: Youtube/vukekv

- I ja sam bio zaljubljen u nju. Svaka generacija ima svoje fatalne žene i heroine. U mojoj, jedna od njih je bila Margita. Ona je bila samosvojna ličnost. Sećam se, šetamo ulicom i ona mi kaže: "Vidi ove devojke kako su obučene, sve isto". Nisam to ni primećivao do tada. Pogledam i vidim da su sve u istom fazonu, pogledam nju - ona nije. Bila je neobična, tajanstvena, podsećala me je na onu devojku sa slika Mome Kapora - onu crnokosu, sa kosom koju nosi vetar dok ona puši cigaretu.

Nažalost, otišao je i Vlada Divljan. Kako vama deluje kad čujete u medijima da se u Domu kulture "Vlada Divljan" održava to i to, je l' vam čudno zvuči?

- Čudan je osećaj, u pravu ste. Pre neki dan sam baš to čuo na radiju i pritom je događaj krajnje bezvezan - neki sajam mačaka. Sad ako kažem da nije dobro što je taj centar imenovan po njemu, neko će reći da je to zato što ja imam nešto protiv njega. Ne, apsolutno ne. Mi smo bili društvo koje je sebe definisalo kao antiestablištmensko, antisistemsko... I sad ti postaješ deo establišmenta. Blesavo mi to zvuči, kao Kojin trg ili Vdovo sokače. Mada prihvatam da grešim.

Pomenuli ste da ste bili antiestablišmentsko društvo, pa mi to daje šlagvort da vas pitam kako se vi osećate kao deo establišmenta, bilo ranije kao savetnik presednika države, bilo danas kao politički analitičar. Da li se osećate kao neko ko je promenio tim?

Foto: Tanjug/Tara Radovanović

- Mislim da nisam prešao u protivnički tim, nego da je protivnički tim prešao kod mene. Pritom ne mislim da je to dobro, to što nisam menjao političke stavove. Ne mislim da su genijalni, nego jednostavno ih nisam menjao. Kakav sam imao politički stav na početku, kad sam devedesete ušao u Demokratsku stranku, imam ga i danas. Sad znam nešto više o stvarima, nešto što tada nisam znao, pa je korekcija u tom smislu. U principu, ono što sam mislio tada - gde Srbija treba da ide i šta da radi - mislim i danas. Nisam ja kriv što su se ljudi u međuvremenu menjali, posebno oni za koje sam radio marketing u kampanjama i doprinosio njihovim izbornim pobedama za koje mi nisu nikad rekli ni hvala. Uvek sam pomagao kad sam mogao. Boris Tadić mi je bio drug iz gimnazije i kad me zvao, nisam mogao da mu kažem da neću. Pomagao sam i njemu i stranci, misleći da je to korisno za državu. Ti ljudi kojima sam pomagao, danas govore gluposti koje pas s maslom ne može da pojede. Ljude koji su doveli Rio Tinto, a danas idu na proteste protiv Rio Tinta. To ne mogu da razumem - na kojim ste vi drogama?! Za to vreme, vidim Vučića, protiv kojeg sam bio sto posto, svim srcem, dok je bio Radikal, koji se dramatično promenio. On danas radi isto što bi radio Zoran Đinđić da je na njegovom mesto, s tim što Đinđić nikad nije mogao da pređe pet posto, a Vučić ima 65! To je razlika. Inače, čovek radi istu stvar - pokušava da definiše Srbiju, da je promeni, da je pobošlja, unapredi, da je sredi. Naravno, ima problema s kadrovima, ali to su tekući problemi koji će uvek biti prisutni i koje je imala i Demokratska stranka. Imala je i bitange i lopove, pa mi sad ti lopovi drže vakelu o moralu i borbi protiv korupcije. Najveći lopovi iz Demokratske stranke. I sad će neko da kaže da sam promenio tim. Gde sam to promenio tim? Mene su iz Demokratske stranke izbacili i trebalo je da me izbacejer sam ih kritikovao na pasja kola. Logično. I nastavljam da ih kritikujem, zato što je problem današnje opozicije to što je Demokratska stranka postala ono što jeste - ništa! Privezak na ključevima od kola Dragana Đilasa.  

Ovaj zanimljvi razgovor u celini pogledajte u videu na početku teksta.