Đorđević: Odlučna borba protiv organizovanog kriminala!

Foto: Tanjug/R. PRELIĆ

Zoran Đorđević

Kada to kažem, ne mislim na one simboličke tragove, iskazane poslovicom, već mislim na raznorazne tragove/dokaze koji počinju da se pokazuju/dokazuju u ovoj odlučnoj borbi protiv organizovanog kriminala, koju je država Srbija, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, beskompromisno povela.

Ne mislim ni na one tragove/dokaze koji pokazuju nečije mane u karakteru, navike, propuste u kućnom vaspitanju ili tome slično, već na one koji dokazuju nečija krivična dela – počev od pljačkanja građana Srbije kroz sumnjive i nezakonite poslove, do nebrige, izdaje i žrtvovanja državnih i nacionalnih interesa zarad ličnih privilegija i moći (karakteristično naročite za pripadnike bivšeg režima, tajkune i stručnjake opšte namene koji ni o čemu ne znaju ništa), kao što mislim i na one koji su, očigledno samo deklarativno, bili – koliko do juče – saborci na putu oporavka i vaskrsa Srbije, saradnici Aleksandra Vučića u borbi za drugačiju, bolju, prosperitetniju i napredniju Srbiju.

Kada to kažem, ne mislim, zaista, na ona četiri jahača Apokalipse (Đilas, Tepić, Obradović i Jeremić), koji već mesecima, preko svojih „nezavisnih i objektivnih“ medija, javni prostor zatrpavaju najgnusnijim i morbidnijim uvredama, lažima i izmišljotinama – uperenih prevashodno protiv Aleksandra Vučića i njegove porodice, kao što ne mislim ni na sijaset umišljenih i sujetnih nazovi eksperata za nešto, tzv. „nezavisnih intelektualaca i analitičara“ koji su na platnom spisku nekakvih čudnih organizacija, neretko međunarodnih, zvučnih naziva – koje se bave svim i svačim osim onim što im je registrovana delatnost. Ne mislim ni na one ostatke i froncle onoga što sebe naziva nekakvom opozicijom, na te neke i nekakve lidere nekih i nekakvih partija, pokreta, saveza i organizacija, koji svoje članstvo mogu izbrojati na prste obe ruke, a koji svoj izborni rezultat, zbirno, svi zajedno iskazuju kao – 0,(…nešto). Svima njima građani Srbije su na svim izborima održanim od 2012.godine jasno rekli šta o njima i njihovima „planovima, programima i projektima“ misle. Tako će biti, siguran sam, i na izborima koji nam predstoje – naravno ukoliko se ti „hrabri borci za demokratiju i ljudska prava“ uopšte usude da na izbore izađu.

Kada to kažem, mislim, pre svega, na trag onih koji su – upravo zahvaljujući Aleksandru Vučiću i njegovom poverenju u njih (njih – takve kakvi su bili) – stigli dotle dokle su stigli, stigli da postanu nešto, iako, nažalost, jednovremeno – nisu stigli (možda objektivno nisu ni mogli, mada sam skloniji da poverujem u to da nisu hteli, čak ni pokušali) i da postanu neko.

Neko ko ima čast, poštenje, odanost i za koga reč – vernost – nije samo verbalna forma, nego suština. Neko koga neće poneti taština, niti  će mu lično postati važnije od opšteg i zajedničkog. Neko ko ne govori jedno, misli drugo, a radi treće, pri čemu mu ni četvrto, pa ni peto, nisu mrski i strani. Neko ko nije sklon da sve druge potceni, a sebe preceni. Neko ko zaista i u svakom trenutku razume istinsku poruku i pouku reči besmrtnog Njegoša: Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.

U Srbiji nema snega, osim onog veštačkog, na skijalištima i možda nešto malo na planinskim vrhovima – ali ga, ipak, ima dovoljno da se pokaže svačiji trag. I pokaže, i dokaže. I trag, i korak. Naročito onaj koji je načinjen sa namerom da bude nevidljiv.