KADA ĆE SE SRBI VRATITI NA KOSOVO?! Šok kolumna Milomira Marića koju ne smete propustiti!
IZVOR: Republika - 05.07.2021 | 09:43
Izmišljeno je da je Vuk Branković izdao na Kosovu. Tek posle pet vekova robovanja pod Turcima je rehabilitovan. Ali još sve srpske izdajnike zovu Brankovićima. Nikad se ne zna ko je vera, a ko nevera s Kneževe večere uoči Kosovskog boja, piše u novoj kolumni za Srpski telegraf novinar Milomir Marić.
Po ko zna koji put spasavamo se davno izgubljenih bitaka i pitamo se da li je Kosovo srce Srbije ili kamen oko vrata, koji nas sprečava da živimo kao sav normalan svet i uđemo u Evropu i NATO, gde je sav pristojan svet iz komšiluka, osim nas. Tako su bar mislili oslobodioci od Miloševića i srpskih zabluda 5. oktobra.
Jedva smo Albance ubedili da budu Jugosloveni, ali nemoguće je da budu Srbi, govorio mi je legendarni general i ministar spoljnih poslova Koča Popović. Čak ni on, kao nadrealistički pesnik, nije to mogao da zamisli.
Pratio ga je oreol lošeg Srbina. Tito mu nije dao da oslobodi Beograd, da se previše ne proslavi, i pustio ga je da uđe u Zagreb. Najveći srpski dželat i glavoseča Slobodan Penezić Krcun pokazivao je na Koču prstom Brežnjevu: Ovaj ništa ne bi uradio za Srbiju!
Aleksandar Ranković je u obračunima s Kočom Popovićem koristio jednu staru aferu njegovog strica, koji se obogatio kao vojni liferanti - ubacujući pesak u brašno srpskim vojnicima, dok je otac Rankovića, kao običan seljak, zaradio Albansku spomenicu za siromahe.
I drugi pametan Srbin Marko Nikezić, sin zastupnika "Standard ojla" u zgradi SANU, upozoravao me je da će Miloševićeva Srbija loše završiti, u granicama i s ugledom Nedićeve Srbije.
- Moderna Srbija se ne pravi uz rulju talambase, već iz potaje parama. Zahvaljujući geneksovcima i ostalim spoljnopolitičkim aždajama, postavljao sam predsednike opština u Dubrovniku, Splitu, Poreču.
S pravom su se Hrvati ljutili da smo ih očerupali pošto ih je Srbija prvi put u istoriji ekonomski prestigla i potčinila. Ranije su nas samo napadali za velikosrpsku hegemoniju: mi smo to zaista i ostvarili, živom Titu uprkos!
Nijedna Srbija nije dovoljno mala da ne bi bila velika. Slaba Srbija - jaka Jugoslavija bila je politika i kralja Aleksandra i Josipa Broza Tita. A to su prihvatili i svi naši neprijatelji iz međunarodne zajednice do dana današnjeg, da bi zgazili Srbiju.
I u Srbiji i u inostranstvu, uvek je bilo popularno - uraditi nešto protiv Srbije. Stvoriti crnu legendu o Srbima i trajno ih staviti na stub srama. Optužiti ih za genocid i naplatiti im ratnu štetu.
Stanišić je smenjen kad je Miloševića molio da ne provocira NATO bombardovanje
Trideset godina ratova i nesreće na Balkanu potpaljivalo je, kontrolisalo i smirivalo na hiljade stranih i domaćih špijuna i obaveštajaca. Neki su bili maskirani u aktiviste Crvenog krsta, lekare bez granica, diplomate, novinare i mirovne posrednike. Većina je prodavala i oružje i ljudske organe, a glumila savest čovečanstva.
Samo su dvojica čelnika Državne bezbednosti Srbije Jovica Stanišić i Frenki Simatović osuđeni za ono što su decenijama radili s Amerikancima, Rusima, Englezima, Francuzima... Ovo im je hvala za spasavanje palih pilota i unproforaca, koje je Mladić bio obesio za mostove i bandere da ih pogode bombe i izjedu ptice grabljivice.
Milošević je stalno sumnjao da Stanišić više radi za druge nego za njega. Bio je prkosan glas zdravog razuma u privatnom porodičnom ludilu, koja je do potpune propasti ohrabrivala srpska intelektualna elita, dobro znajući kuda to vodi.
Karađorđe je čekao rusku pomoć, dok je Napoleon ulazio u Moskvu
Dobro, Jovica Stanišić je kažnjen što je propustio toliko ponuđenih šansi, koje su možda i za sve nas bile spasonosne. Zvali su ga sa strahopoštovanjem Ledeni, a odbio je da bude drugi Apis u srpskog istoriji i likvidira Miloševića. Trebalo je da postane srpski Putin, kome će Milošević, dobrovoljno kao Jeljcin, predati vlast. Smenjen je tek kad je Miloševića molio da ne provocira NATO bombardovanje. Dok su se Stanišić i Amerikanci pitali, OVK je bila na listi terorističkih i narko-dilerskih organizacija prema klasifikaciji Stejt departmenta.
Miloševiću su se ubili i otac i majka, dok je Mirjana Marković, kćerka najveće izdajnice u istoriji Srbije. Zato su i odlučili da u njihovom herojskom samoubistvu kolektivno učestvujemo svi mi i da se od te traume nikad ne oporavimo.
Posle toliko decenija i dalje smo u mišolovci iz koje, praktično, nema izlaza. Mrcvare nas bez milosti i potucamo se od nemila do nedraga, očekujući da bude što biti ne može.
Kako je moguće da najpametniji Srbi moderne epohe ne znaju ono što zna svaki albanski seljak sa Prokletija ili hodža iz bosanskih zabiti. Da sila boga ne moli, iako bog silu ne voli, kako se obično tešimo u nevolji.
Uzaludno čekamo konačnu propast Amerike, ne primećujući kako Srbija propada i prazni se. Očekujemo da nas Rusija odbrani kad ni sebe ne može. To nije odskoro. I Karađorđe je čekao rusku pomoć, dok je Napoleon ulazio u Moskvu.
Posle pada Berlinskog zida, zaratili smo oko nepostojećih granica kada je Evropa ukidala svoje granice koje je vekovima crtala u krvi. Takmičili smo se ko će dalje da dobaci. Nekima je i Šešeljeva granica nepostojećeg Londonskog ugovora Karlobag-Karlovac-Virovitica bila preskromna i kapitulanska u odnosu na poklič: Srbija je dotle dokle su srpski grobovi.
Sasvim ozbiljno, general Ratko Mladić mi je na vrhuncu slave rekao da će i ovaj poslednji rat srpska vojska završiti na liniji Trst-Beč, kao i sve prethodne. To je naša najmanja mera.
Koča Popović mi je govorio: Jedva smo Albance ubedili da budu Jugosloveni, ali nemoguće je da budu Srbi
Da smo se konačno opametili, najbolje govori histerija i vriska u Prištini, Podgorici, Sarajevu. Odustajanje od smrtonosnih granica, miroljubivo ih praveći nevidljivim u sklopu mini-Šengena, autostrada i brzih pruga prema Sarajevu i Prištini, prepoznato je odmah kao Četvrta Jugoslavija i obnova Dušanovog carstva.
U ovu pogibeljnu avanturu Slobodan Milošević je ušao računajući da bar umemo da se bijemo ako već ništa ne znamo da radimo. A svi smo bezuslovnom kapitulacijom na Kosovu skupo platili tu tragičnu zabludu. Dok smo ratovali protiv Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, pravili smo se da s druge strane fronta nije Amerika, okupirana Evropa i poražena Rusija. Zato je i presuđeno u Hagu da se ceo svet borio za slobodu i ljudska prava, dok su Srbi učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu protiv svetske civilizacije.
Svako bekstvo i izlaz iz te priče je veličanstvena pobeda, a ne poraz, ukoliko i dalje nećemo da se lažemo. Pa pošto košta da košta!