ĐORĐEVIĆ ODBURSIO VOĐI TAJKUNSKE OPOZICIJE: Đilas i poverenje - nespojivi pojmovi

Foto: Tanjug/T. VALIČ/Z. ZESTIĆ

ĐORĐEVIĆ ODBURSIO VOĐI TAJKUNSKE OPOZICIJE: Đilas i poverenje - nespojivi pojmovi

Đorđevićevo saopštenje prenosimo u celosti.

​Izgleda da će ona interesna grupa, okupljena oko tajkuna ovdašnjeg i netalentovanog političara u pokušaju, Dragana Đilasa, ipak smoći dovoljno hrabrosti i izaći na predstojeće izbore u Republici Srbiji. Očigledno da svoje inostrane mentore nisu uspeli da ubede da ih na vlast vrate bez izbora – raznim međunarodnim pritiscima, ucenama i pretnjama Srbiji – iako će se, siguran sam, ta vrsta hibridnog rata, usmerenog pre svega i svih protiv predsednika Aleksandra Vučića i članova njegove porodice, nastaviti i dalje (i biti sve žešća, kako se vreme za izbore bude primicalo),  ali ne isključujem ni mogućnost da je i tim mentorima postalo jasno sa kim, zapravo, imaju posla, odnosno – da su i sami došli do zaključka o kakvoj se skupini političkih diletanata, hohštaplera i bolesno sujetnih nesposobnjakovića radi, pa su se, tobože principijelno, odlučili da "poštuju demokratsku proceduru, da se ne mešaju u unutrašnje stvari jedne nezavisne i suverene zemlje" i svojim pulenima savetovali (čitaj: naredili) da moraju sami, kroz izbornu utakmicu, da osvoje poverenje građana Srbije.

​Paradoksalno, i na veliku žalost ovog političkog bašibozluka koji sebe naziva nekakvom "pravom opozicijom" – upravo je poverenje građana Srbije jedino što im nedostaje i što je nedostižni cilj za ovu šićardžijsku grupu prevaranata i stručnjaka opšte namene, jer oni sve drugo – i novac (doduše, opljačkan od tih istih građana, čije su poverenje već jednom izigrali, za vreme dok su bili na vlasti, ali i onaj koji su im njihovi nalogodavci doznačili kao nadoknadu za njihov angažman i trud na destabilizaciji Srbije), i medije (ni sami ne znaju broj tih njihovih "nezavisnih, slobodnih i profesionalnih medija"), i svakovrsnu podršku (i onu spolja, koja je inspirator, kreator i usmerivač svih njihovih akcija, kao i onu od strane domaćih profesionalnih mrzitelja Aleksandra Vučića) – već imaju. Sve to, čini se u neograničenim količinama i formama, imaju –  kao što imaju i sve ono što ih je i kvalifikovalo kao izvođače one podle i nepatriotske rabote – odsustvo časti i morala, spremnost da opšte potčine ličnom, volju da rade protivno interesima sopstvene zemlje a zarad lične koristi, đon umesto obraza, prezir prema svom narodu i želju za vlašću, koja im je jedini cilj i jedini plan i program. Doduše, nemaju političku niti bilo koju drugu ideju ili viziju za rešavanje bilo kog problema, niti umeju, vole i žele da rade, kao što i ništa ne znaju ni o čemu (osim o prisvajanju tuđeg novca, veštom medijskom manipulisanju i bahatom, osionom ponašanju) – ali, po njihovom shvatanju politike i "odgovornom" ponašanju prema svom narodu i svojoj državi – to im i ne treba.

​Zbog svega toga su se i našli u toj paradoksalnoj situaciji da oni, koji su sve oteli, opljačkali, prisvojili, kojima je sve dato i dodato, koji sve imaju (osim poverenja građana) – zapravo ništa nemaju, i onda nikoga ne bi trebalo da čudi što nisu, ono onomad, smeli da se suoče sa građanima Srbije na izborima. Uz to, svesni su da im ništa neće i ne može biti od pomoći ni na ovim izborima koji nas očekuju na proleće iduće godine.

Ni njihovi inostrani mentori, ni rezultati koje su postigli (koji rezultati, rezultati u čemu – pljačkanju zemlje, njenom stalnom ponižavanju i blaćenju, u prezrivom tretiranju većinske Srbije?!), ni planovi koje imaju (koji planovi, kad oni nikakve planove, programe i ciljeve, osim ličnog bogaćenja i želje za osvetom, nemaju?!), pa ni lične vrline i kompetencije (sujeta im je jača od pameti, a umišljenost i samozvani "elitizam" jedina odlika karaktera).

Uzalud njihovi mediji vode svakodnevnu gebelsovsku kampanju protiv Aleksandra Vučića i njegove porodice, uzalud oni lično, pojedinačno, i kolektivno, kukumavče, ogovaraju i pljuju svoju zemlju gde god stignu, uzalud se nude i obećavaju poslušnost svetskim moćnicima, uzalud se udružuju, uzalud sve imaju. Nemaju ono najvažnije – poverenje. To ne mogu kupiti, niti mogu narediti da im (i) to bude dato.

Ali, upravo zarad istine o Srbiji, ohrabrujem ih da na predstojeće izbore izađu, da stanu, imenom, prezimenom i delom, pred građane Srbije. Pa nisu ta 3% čak ni za njih, takvi kakvi jesu, valjda toliko velika i nedostižna. Ili, ipak, jesu. Znaju građani Srbije, i reći će to.