HIBRIDNI RAT PROTIV SRBIJE: Prioritetna meta predsednik Vučić i njegova porodica

Foto: Tanjug/D. KUJUNDŽIĆ

HIBRIDNI RAT PROTIV SRBIJE: Prioritetna meta predsednik Vučić i njegova porodica

U skladu sa zaključenim, u inostranim centrima političke moći i krupnog kapitala odlučeno je da se pokrene sveobuhvatna akcija, jedna široko postavljena, do najsitnijih detalja osmišljena i koordinirana, usmeravana i finansirana operacija – koja će imati formu specijalnog, hibridnog rata protiv Srbije, sa krajnjim ciljem rušenja legalno izabrane vlasti, spremne da vodi suverenu politiku, oličenu pre svega u ličnosti predsednika Aleksandra Vučića. Ta i takva, savremenom dobu upodobljena ratna operacija, fokusirala se samo na jedan jedini cilj: Rušenje Aleksandra Vučića, svim sredstvima, jer je procenjeno da je upravo on ta – poslednja i najvažnija linija odbrane, da je on najveća smetnja realizaciji projekta „disciplinovanja“ Srbije.

Osim toga, njegovo uporno insistiranje na širokoj regionalnoj saradnji i svakovrsnom povezivanju zemalja Zapadnog Balkana, uz naglašenu posvećenost dijalogu kao načinu da se prevaziđu i reše sva sporna pitanja iz zajedničke prošlosti balkanskih država, kao i njegova odlučnost u nameri da se obezbedi mir i stabilnost u regionu bili su, i ostali, elementi na osnovu kojih je doneta ovakva odluka, jer se nikako nisu uklapali u namere i planove svetskih moćnika. Takođe, i ne manje važno, Vučićevi lični, naglašeno prijateljski, odnosi sa predsednicima Vladimirom  Putinom i Si Đipingom predstavljali su dodatni razlog i motiv za pokretanje ove akcije.  

Pokušalo se, na početku, kroz različite forme tobožnjeg „građanskog aktivizma“, često po svojoj pojavnosti nalik onima koji su korišćeni u različitim varijantama tzv.“obojenih“ revolucija širom Evrope (Ukrajina, Belorusija – iako neuspešna u svom krajnjem rezultatu,  Makedonija – u kojoj je došlo do promene vlasti, ili pak građanski protesti različitim povodima u nekim zemljama Zapadne Evrope), da bi se – kada je postalo očigledno da to ne daje razultate i da je ono što se naziva srpska opozicija (kojoj je bila namenjena uloga „izvođača radova“ u tim „mirnim i nenasilnim akcijama borbe za demokratiju i ljudska prava“) međusobno toliko posvađana i sujetama podeljena i, u suštini, nesposobna grupa političkih diletanata – prešlo i na druge metode, podjednako sofisticirane i veštim političkim marketingom zamaskirane, ali ne manje pogubne po Srbiju i njene građane.

Кrenulo se, organizovano, planski i uz sadejstvo svih, i pojedinaca i grupa, koji su se tome iz najrazličitijih razloga priključili, u stvaranje takve atmosfere u srpskom društvu koja bi dovela do neke vrste političke dehumanizacije i, u krajnjem, izolacije predsednika Aleksandra Vučića (kroz bestidne, uvredljive i mržnje pune, svakodnevne, napade na njega lično, ali sa jednakim žarom i na sve članove njegove porodice, naročito na njegovu decu) što bi, verovali su oni koji su sve te medijski agresivno plasirane laži naručili i osmislili, trebalo da dovede do toga da on sam, svojevoljno, pod sve žešćim udarima gebelsovske propagande, bude primoran da prestane da se bavi politkom i da se sam povuče iz političkog života Srbije. Pokrenuti su, da podsetim na ono o čemu sam već govorio, i upotrebljavaju se, svi resursi – i ljudski i materijalni – da se u ovom ratu četvrte generacije (kako se u teoriji hibridni rat još naziva) pobedi i slomi Srbija: kontrolisani i plaćeni mediji, društvene mreže, neke međunarodne korporacije koje pružaju tehnološke usluge, formalne i neformalne društvene grupe, pojedine nevladine organizacije i ekološki pokreti, strukovna, esnafska i sindikalna udruženja koja su spremna da svrhu svog delovanja potčine politici, to jest, politikanstvu na dnevnom nivou, već pominjani pojedinci, pripadnici samozvane „elite“ – sve je to angažovano protiv Srbije, protiv njenih državnih i nacionalnih interesa, protiv njenih građana.

Uz to, u uslovima pojave globalne pandemije i svega što se u vezi sa njom događalo, kada su sva dvoličnost i licemerstvo moćnih i bogatih bili ogoljeni u tolikoj meri da je svima postalo jasno da je ono što se zove međunarodna solidarnost i briga za ljudska prava i slobode svih i svuda u svetu zapravo samo zbir praznih floskula, retorička skupina opštih mesta, kojima upravo ti veliki i moćni verbalno i dalje štite svoje interese, vodeći kobajagi neku novu, a u stvari istu (neo)kolonijalnu politiku prema manjima i siromašnijima – cilj su postali i svi drugi lider koji nisu pristajali na diktat sa strane i koji su se rukovodili prevashodno interesima i potrebama svog naroda i svojih država. Svedoci smo da su različitim vrstama pritisaka svojevremeno bili izloženi Nikola Gruevski i Aleksis Cipras, kao što se istim ili sličnim pritiscima danas pokušavaju destabilizovati Viktor Orban i Milorad Dodik, dok je o sankcijama i pretnjama kojima su podvrgnuti Belorusija i Ruska federacija, i predsednici Lukašenko i Putin lično, izlišno i govoriti – one su proces koji traje i samo se dodatno nadograđuje.

Što se područja Zapadnog Balkana tiče, naročit akcenat je stavljen na Srbiju i Aleksandra Vučića, jer velikima i moćnima nikako ne odgovara jaka i slobodna, samosvojna i njima neposlušna Srbija, Srbija koju vodi Aleksandar Vučić, Srbija kao lider političkih i svih drugih promena na Balkanu, kao što im ne odgovara ni trajan i održiv mir na Balkanu – na kome su oduvek bili spremni da konstruišu, izazovu i usmeravaju različite krize. Doduše, neretko smo im i mi, narodi Balkana, takvi kakvi jesmo, prepuštajući se emocijama i ne vodeći računa o sopstvenim interesima, našim činjenjima i/ili nečinjenjima, pomagali u toj nečasnoj raboti. Dovoljno je, primera radi, da se setimo uloge političkih i obaveštajnih struktura Velike Britanije u događajima od 27.marta 1941.godine, ili pak, da ne idemo toliko u prošlost, iako ni to nije bez uticaja na našu sadašnjost, uloge koju su britanski obaveštajci (opet oni, iako je tu bilo i drugih „filantropa“, koji su „dobronamerno bili zabrinuti za demokratiju u Srbiji“) imali u organizovanju i sprovođenju smene predsednika Slobodana Miloševića.

Upravo su domaći pomagači gordog Albiona (sintagma koja se kolokvijalno koristi u kontekstu međunarodnih odnosa i diplomatije u vezi sa imperijalnom politikom Ujedinjenog Кraljevstva), infiltrirani u JUL, ubedili Miloševića da raspiše prevremene izbore, koji su za rezultat imali i događaje od 5-og oktobra, odnosno svojevrsnu revoluciju. Isti, ili vrlo sličan rukopis se, uz određene sitne razlike, shodno okolnostima i vremenu, prepoznaje i danas, kao što je i danas moguće videti, i prepoznati, pojedince na političkoj sceni Srbije (pa i u SNS, čak i u samoj Vladi Srbije, nažalost) kojima su tuđi, strani interesi preči i važniji od interesa njihove zemlje, bez obzira na to da li su primorani – zastrašeni, ucenjeni ili potkupljeni – da rade protivno interesima svog naroda, ili to čine dobrovoljno, zarad karijera i mogućnosti ličnog bogaćenja i očuvanja privilegija. Bezbednosne službe Srbije trebalo bi da kao prioritet svog rada imaju delovanje upravo tih pojedinaca (ili grupa), bez obzira na njihov status, politički ili društveni, bez obzira na njihovo lično bogatstvo i/ili zaštitu koja im je od nekog obećana, kao i na raznorodna opravdanja koja za svoje štetočinsko, antidržavno i nepatriotsko delovanje pokušavaju da ponude, uglavnom bazirana na „brizi za ljudska prava i slobode i demokratiju u Srbiji“.

Taj zadatak, u toj formi i obimu, nužno nameće aktuelni politički trenutak, u kome nema mesta bilo kakvom oklevanju, nekakvoj proceni o mogućem razvoju događaja u svetlu stava međunarodnog faktora o tome ili pak strahu od onoga što bi moglo nastupiti ako eventualno dođe do promena na političkom planu – jer interesi Srbije i njenih građana, interesi budućih pokolenja, interesi budućnosti Srbije – nisu i ne mogu biti predmet kalkulisanja, ni ličnog ni grupnog, niti lukrativnog i oportunističkog stava, već zajednički zadatak i uporna trud  u njegovom ostvarenju svih iskrenih i pravih rodoljuba. 

Srbija će i u ovom ratu, koji joj je nametnut, siguran sam, pobediti – kao što je pobeđivala i ranije, u svim nametnutim ratovima koje je vodila za svoju slobodu i suverenost – jer znam da smo, većinski, u ogromnoj većini, i ovog puta na pravoj strani – na strani istine, pravde, ljudskosti i moralnih načela na kojima kolektivno biće našeg naroda bazira svoj identitet i iz čega crpe snagu da se odupre svim izazovima i pretnjama pred kojima se nalazi. 

(Informer/Republika)