ŽIVOTNA ISPOVEST LJUBIŠE DIKOVIĆA! General otkrio detalje iz ratnog dnevnika 1999: ZNALI SMO ZA PLANOVE NATO TRI MESECA PRE AGRESIJE! (VIDEO)
IZVOR: Tanja KOVAČEVIĆ - 16.04.2023 | 10:00
Za sam Vaskrs, znaju oni kada je naš pravoslavni, padale su bombe, ljudi su bili mete.
Ipak, bombardovanje i NATO propaganda nisu pokolebali srpske vojnike koji su 1999. bili pod unakrsnom paljbom. S neba ih je, priča general, vrebao NATO, na zemlji su OVK teroristi kidisali i napadali:
- Mi smo Vaskrs i u tim uslovima obeležili. Pravoslavci smo, verujemo u boga. Nikada im tako nećemo vratiti, nije to ljudski, nije čovečno. Svakome neka služi na čast. Nisu nas uplašili. Probudili su inat i još veću snagu. Rekli smo: "Ma, nećete proći ovuda."
Dok su u rovovima i pod punom opremom izgovarali "Hristos vaskrse", na glave su im padali leci:
Foto: ST/Vladimir Lukić
- Pisalo je: "Odavde živi nećete izaći" i "Ostavićete ovde svoje kosti"... Znali smo da je to propagandni rat i šta mu je cilj. Sve te poruke su nas osokolile i dale nam snagu da izdržimo, znali smo da branimo zemlju.
Ratne dane proveo je u Drenici, jezgru OVK terorista, koje je predvodio Adem Jašari, uz kojeg je stasao Hašim Tači. Oni su napadali na kopnu, s neba je srpske vojnike na nišanu držala NATO avijacija:
- Bili smo spremni da se borimo i da se branimo. Znali smo da to neće trajati od tri do pet dana, kao što je procenjivao NATO, da će trajati mnogo duže.
Na osnovu čega je vojska bazirala tu procenu?
- Imali smo dobre obaveštajne strukture, znali smo šta se dešava. Tri meseca ranije znali smo da će doći do agresije iako se sve činilo da do toga ne dođe. Za ta tri meseca smo uradili pripremne radnje da bismo spremno dočekali udar. Znali smo da će težište udara biti iz vazdušnog prostora. Raseljavali smo ratne i materijalne rezerve. Sve ono što nam se nalazilo u objektima, magacinima, skladištima za koje se znalo da postoje izvlačili smo i sklanjali po raznim pećima i kojekuda, intenzivirali smo obuku i nismo nespremni dočekali početak agresije.
Foto: ST/Vladimir Lukić
Kako je moguće da 19 vojno najmoćnijih država ima tako pogrešnu procenu?
- Kada ste moćni i osećate se moćno, ulazite u opasnost da kod procene snage drugih malo pogrešite.
Da li ste razmatrali mogućnost kopnene invazije?
- Računali smo na to, na upotrebu kopnenih snaga i to mnogo pre agresije u sklopu procena koje su rađene. Uzimali smo u obzir iskustva iz prethodnih ratova koje je NATO vodio i to smo očekivali. Tako smo i koncipirali, grupisali snage za odbranu KiM. Jedan od zadataka bio je da se unište šiptarske terorističke snage koje su bile znatne. Da se ljudi zaštite od dejstava iz vazdušnog prostora i da se posednu rejoni za odbranu od NATO snaga s kopna.
Kakav je bio ratni plan?
- Prema procenama, očekivalo se da će glavni kopneni udar biti s prostora Makedonije, a da će pomoćne snage biti angažovane s prostora Albanije. Nismo isključivali ni kopneni udar s teritorije Mađarske. To je, ukratko, bio naš ratni plan za odbranu od agresije NATO 1999.
Foto: www.profimedia.rs
Na terenu se, međutim, dešavalo nešto drugo.
- Borba s OVK je bila složena i teška. Ona ne bi bila problem jer smo bili nadmoćniji. Međutim, sva ta nadmoć bila je anulirana dejstvom NATO iz vazdušnog prostora. Oni su to obilato koristili, pod kišobranom NATO su iz jaruga, šuma, zaseda pucali po našim snagama. S druge strane, NATO je mogao da leti na visinama od 5.000 metara, znajući da ne raspolažemo sistemima, te da im preko tih visina ne možemo naneti osetnije gubitke. Imali smo 60 poginulih iz sastava brigade i oko 200 ranjenih pripadnika brigade. Najveći broj poginulih stradao je od NATO bombi, dok su ranjeni bili povređeni u šiptarskim zasedama.
Niste pomišljali da odustanete?
- Hrabrost smo imali, bili smo spremni da se borimo i da se branimo. Svaki vojnik zna koliko je teško biti u okruženju dok iznad vas neko sve kontroliše i ima mogućnost da kazni svaki vaš potez. Ali uspeli smo da ostanemo na tom prostoru. I tako je bilo do potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kada je država pristala da povuče vojsku s prostora KiM.
Tvrdite da vojska nije poražena iako se povukla?
- Neko to smatra porazom, ja ne. Kao vojnik, ne mogu to reći. Mi smo zadržali sve efektive koje smo imali. S prostora KiM smo se povukli ne zato što smo izgubili jednu ili dve trećine ljudi i ne predstavljamo nikakvu borbenu vrednost, već zato što su se zaraćene strane dogovorile da se to tako desi.
Foto: www.profimedia.rs
Špalir za ispraćaj u Kosovu Polju
Od Glogovca, prema Kosovu Polju, pa ka Prištini... U Kosovu Polju špalir ljudi. Srbi mašu... Vojska po naređenju napušta Kosmet. Ta slika je jedna od onih koja se Dikoviću urezala u pamćenje:
- Nijedan vojnik nije s radošću odlazio s tog bojišta. Nema čoveka kojem nije bilo krivo što idemo. Mislili smo kome ostavljamo te ljude, zašto ih ostavljamo, a sposobni smo da se borimo, nismo izgubili borbenu vrednost jedinice, imamo sredstva, opremu.
Videli smo da se Englezi plaše
Na raskrsnici puteva Kosovo Polje-Peć-Komorane pratio sam izlazak jedinica. U jednom trenutku su se pojavili pripadnici Kfora, sa crvenim beretkama, borbenim vozilima. Došli su do raskrsnice. Baš u tom momentu prolazio je naš tenkovski bataljon sa 49 tenkova. Oni su začuđeno gledali, video sam taj strah, priča Diković.
To je bila jedinica u kojoj su bili Englezi?
- Da, došli su na nepoznat prostor, smatrali su nas neprijateljima, vide nas s tenkovima, uplašeni da časkom možemo okrenuti cev na njih. To se videlo u pogledima...
Kako smo uveli 1.000 naših vozila na Kosmet
Dikovićeva brigada je na Kosmet ušla u noći između 1. i 2. aprila. General je pre njihovog dolaska već bio u pokrajini:
- Iz Raške je brigada od 5.000 ljudi i s više od 1.000 vozila krenula u marš. Kretali su se noću, nijedan NATO projektil ih nije pogodio - ističe naš sagovornik.
Diković kaže da je to bilo moguće samo pod uslovom da ni sam sebe ne vidiš u toku tog kretanja, a kamoli da te vidi protivnik.
Foto: ST/Vladimir Lukić
Tuga zbog stradalih saboraca
Suze na oči Dikoviću tera svako sećanje na saborce, ljude koji su živote ostavili kod Drenice na Kosmetu:
- Kad se tako nešto desi, to poljulja svakog čoveka, jedinicu. Najteže mi je bilo 25. aprila. U akciji na pravcu Likovac - Gornje i Donje Obrinje pod dejstvom NATO avijacije izgubili smo osam pripadnika brigade. To je bio najteži trenutak.
Foto: www.profimedia.rs
Pojedini oficiri i starešine pričaju o Košarama, a nisu ih ni videli
Zbog čega su danas važne bitke na Košarama i Paštriku?
- Paštrik i Košare su postali simboli, oličenje naše spremnosti da se brani zemlja do poslednjeg. Na Košarama, samoj državnoj granici, imate stotinu ljudi, a njih, prema podacima napada, oko 2.000 ljudi, dakle, 20 na jednog. I imate takvu žilavu odbranu. To mora da bude ikona, simbol borbe za slobodu i nezavisnost. Šta je te ljude krasilo, šta je to te ljude tako motivisalo? Šta može biti drugo nego ljubav prema svetinji koju brane, koja je iza njih. Prema porodici, otadžbini, pravdi, tradiciji...
Kome pripadaju zasluge za bitku na Košarama?
- Toj deci su komandovali vodnici, stariji vodnici, kapetani. Verovali su jedni drugima. Ono što želim da naglasim jeste da jedan deo oficira i starešina, blago ću reći, zloupotrebljava Košare i pripisuje sebi nešto što im ne pripada. Molim sve starešine i vojnike koji nisu bili, nisu videli Košare, koji nisu bili u tom grotlu, a danas kažu: "Ja sam bio komandant, bio sam tamo" da to ne rade. Nemojte, manite se toga, nije to za šalu.