VUČIĆA ZNAM OTKAD SE RODIO! On ih najbolje poznaje: Prvi komšija porodice predsednika Srbije za Republiku! (GALERIJA)
IZVOR: Biljana BOJIĆ - 01.01.2024 | 07:00
Pevač Nedeljko Bilkić (82): Svaka mu čast šta trpi, da mene napadaju kao njega, sigurno bih se s nekim potukao.
Moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića je Anđelko Bata Vučić, kaže na početku razgovora za Srpski telegraf poznati pevač Nedeljko Bilkić (82).
Decenijama je veliki prijatelj s čika Batom, kako Anđelka zovu, a za naš list priča:
- Rođen sam u Bugojnu 1941, na samom početku rata, kao najmlađi od šestoro dece. Imao sam samo dve nedelje kad su mi ustaše ubile oca. Ratno sam siroče. Kao i moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića Anđelko Bata Vučić. Sin mu Aleksandar, znam ga od rođenja, izrastao je u izuzetnog intelektualca, nenadmašnog govornika, posvećenog državnika, koga uvažavaju i poštuju širom sveta. Nema mu ravna. I neka ga bog poživi, kao i njegovog oca i celu familiju. Jednom sam rekao Bati da se i ja ponosim njime, a tek on kao otac...
U IZGNANSTVU
Bilkić punih šest decenija važi za jednog od najcenjenijih pevača na Balkanu, bez ijedne mrlje u karijeri, obeleženoj antologijskim kompozicijama "Krčma u planini", "Most do moga zavičaja", "Tebi, majko, misli lete"....
Foto: Privatna arhiva
Najstariji diskografski aktivni pevač na svetu, koji je nedavno promovisao novi album "Hvala bogu", nije, tvrdi, nimalo iznenađen državničkim uspehom Aleksandra Vučića niti apsolutnim poverenjem koje uživa u narodu:
- Narod je uz njega. Izgara u radu. Preporodio je Srbiju. On je već zaslužio svoje mesto u istoriji. Mene to ne čudi. Potiče iz izuzetno časne, vredne, poštene, čestite porodice. Anđelko i ja smo isto godište, stariji sam tek nekoliko meseci. Ja sam rođen u martu, a Bata u oktobru, ali u izgnanstvu u Srbiji. Tek kad se završio rat, vratili su se i nastavili smo život u našem Čipuljiću.
Osim što su odrastali zajedno, za ceo život ih je spojila ista tragedija: gubitak oca.
- Išli smo zajedno u školu, igrali fudbal, družili se kao deca, odlazili u bioskop... Onda sam otišao u Kragujevac da se školujem, u srednju tehničku školu, pa smo se viđali preko leta i zime, na raspustima. On je u Bugojnu završio srednju ekonomsku školu. A onda smo otišli za Beograd, gde je on završio Ekonomski, a ja Mašinski fakultet. Mada su nam se putevi razilazili, počeo sam uveliko da pevam i po svetu, a on se bavio svojim poslom, odgovornim dužnostima, uvek smo se viđali. Ja sam 1982. otišao da živim u Kanadu. Tamo su mi i sinovi s porodicama. Međutim, redovno bismo se čuli i družili. Čak je i njegova sestra od strica udata za mog rođenog brata. Tako da smo i doslovno porodični prijatelji.
"KRČMA U PLANINI"
Aleksandrovom uspehu se, naglašava, divi:
- Teško je brinuti o porodici, a kamoli voditi zemlju. Udaraju, podmeću sa svih strana. A tek napadi na familiju, ne znam da li to igde ima u svetu. Da mene tako napadaju, iako imam 82 godine, sigurno bih se potukao s njima. Izmlatio bih nekoga! Ne bih im dozvolio... Toliko mi to smeta. Star sam, ali i u ovim godinama bih se branio. Kod nas je majka svetinja! Možda je za neke opsovati nekom mater kao uzrečica, međutim, nama je to poziv na boj. Jednom sam rekao Anđelku: "Funkcija predsednika nije lična, već državna, svih nas. Napad na predsednika je napad na državu, na nas." A on mi kaže: "Nedo, znaš li ti za Trampa, svašta pričaju o njemu." I tako, razumeli smo se... Tramp je tad bio predsednik SAD. Aleksandar u sebi ima snage i narod je uz njega, sve će izdržati!
Naš sagovornik je pevao mnogim predsednicima, nekoliko puta Josipu Brozu Titu, pa mu je Aleksandar, priča, u šali zamerio što samo njemu nije:
- Odgovorio sam mu, šaleći se, da ću mu pevati i kad se Vukan bude ženio. Tom prilikom pevao bih mu "Veseli se, srce moje, ženim sina svoga", a njemu lično "Krčmu u planini".
Nema u zavičaju više Anđelko, Vaso, Nedeljko, tamo su Ibro, Mujo, Haso...
Zahvalan je, priča Bilkić, Aleksandru što je obnovljena kultura sećanja i briga o Srbima u regionu i dijaspori.
- Sramno je da mu čak ne veruju da su mu pobili muški deo familije. U Čipuljiću je gotovo sve što je bilo muško pobijeno. Odvedeno u logore, mučeno, ubijeno. I Jasenovac je veliki zločin. Mi smo narod koji oprašta, ali moramo da pamtimo. Vučići su, inače, bili jako bogati ljudi. Anđelkovog oca su zvali adžija. To je turska reč, a znači najbogatiji, najviđeniji čovek. Oni su stvarno imali svega i svačega. Moja familija nije bila tako bogata, u stvari, bili smo siromašni. Moj pokojni otac bio je činovnik u jednoj banci. Posle je otvorio krčmu. Međutim, zemlju nismo imali. I kad je rat došao, ne možete da jedete stolice, stolove, stolnjake. Ali imali smo neku malu bašticu, nekako smo se snalazili i, eto, preživeli smo i izvedeni na put.
Odlazi s drugom Anđelkom u Čipuljić kada god im, kako kaže, prilike dopuštaju:
- Obiđemo crkvu, groblja naših predaka, familije, zapalimo cveće. Svratimo u restoran da ručamo, podelimo uspomene, sećanja. A teško je. Nema tamo više naših ljudi. Ti prokleti ratovi doneli su veliku nesreću svima nama. Moja stara kuća, gde sam rođen, srušena je. Novu je podigao moj bratanac. Ali je i ta kuća srušena u poslednjem ratu. Obnovili smo je uz humanitarnu pomoć i sada tamo živi moja bratanica s mužem. Nema tamo više Anđelko, Nedeljko, Vaso, već Ibro, Mujo, Haso. Prošao sam celu planetu, ali sanjam rodno selo.
Sinovi oduševljeni napretkom Srbije: Ćale, ovo je neverovatno
Bilkić više od četiri decenije živi u Kanadi, tamo su mu sinovi, uspešan lekar i mašinski inženjer. Ali dolaze redovno u Srbiju. Uočava da se u poslednjoj deceniji naši ljudi iz dijaspore vraćaju jer su promene vidljive, kako kaže, i izdaleka.
- To najbolje uočavaju sinovi. Najpre zbog infrastrukture, auto-puteva. Sećaju se kad su kao deca išli na more Ibarskom magistralom, pa kružimo, prašina... A sad: "Ćale, ovo je neverovatno. Kakva milina. Svaka čast Aleksandru." Jedno od mojih omiljenih mesta je Rajac. Nekad sam putovao po sat i po do tamo. Sada samo 40 minuta! Sve napreduje. Samo zlobni ljudi neće to da priznaju. Neka se svako bori za vlast, ali da to bude fer, da ima neki plan, ponudu. U opoziciji to nema niko.
Ne isključuje mogućnost da se sinovi, unuci vrate iako tamo imaju uspešne karijere:
- Mi se ovde za 500 godina pod Turcima nismo pretvorili u Turke. Nismo naučili, daleko bilo, usvojili turski jezik. A tamo u Kanadi ili SAD brzo se utopite, progovorite engleski maltene kao maternji, živite prema njihovim zakonima.
Kako je Bata Vučić pobedio poskoka
- Jednom smo smo se Bata i ja vraćali s jedne uzvišice, mi to zovemo Rašće. Imali smo oko 12 godina. I sad tu ima stena visoka pet-šest metara. Mi prolazimo, a poskok je bio gore na vrhu. I tačno je pao Bati na vrat. Od tog udarca Bata je pao. I kako je pao, s njega je skliznuo, pao i poskok. I nije ga, nekim čudom, ujeo. Uplašeni, odjurili smo kući. Ali to pamtim kao da je to takav čovek koji je pobedio i poskoka - priseća se naš sagovornik i dodaje:
- I eto, Bata i ja smo jedini iz generacije živi. I dobro se držimo.