Zoran Baki Anđelković za Republika TV: "Milošević mi je rekao - Ne dam Kosovo, bez obzira na to šta će biti sa mnom" (VIDEO)

Foto: Republika

Zoran Baki Anđelković za Republika TV: "Milošević mi je rekao - Ne dam Kosovo, bez obzira na to šta će biti sa mnom" (VIDEO)

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Zoran Baki Anđelković, aktuelni direktor Pošte Srbije.

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom otkrio kako je dobio nadimak Baki, te rekao šta mu je Milošević kazao o Kosovu pre Petog oktobra, kako je Zapad finasirao promenu vlasti, šta je nudio Vučiću 2012. godine i  oko čega se sukobio sa rukovodstvom SPS-a, pa je kasnije izbačen iz partije. 

Svi vas znaju po nadimku Baki, kako ste ga dobili?

- Kad sam došao u Beograd za Sekretara omladine Srbije, nisam imao preveliku želju da svima pamtim imena, pa sam ih zvao Baki. Onda su oni počeli mene da zovu Baki. Tako da sam sam doprineo tom nadimku. Takođe, imam još jednu uzrečicu: kad razgovaram s nekim telefonom, zovem ga Beli. Tako sam pre neki dan bio sa unucima i razgovarao sa nekom novinarkom, koju sam, po navici, oslovljavao sa Beli. A moj najstariji unuk me pita: "Šta bi bilo da je na drugoj strani veze neki crnac?".

Po završenom ekonomskom fakultetu bili ste direktor Robne kuće Beograd u Varvarinu. Zatim komandant radne akcije 1984. Jeste li razmišljali da napišete priručnik kako da ceo život budete funkcioner?

- Kad sam otišao u vojsku i tamo sam bio predsednik omladine. Organizovao sam svojoj jedinici ekskurziju na Plitvice.

Zanimljiva je priča oko radnih akcija. Današnji klinci bi rekli: "Gde, bre, da idem džabe, jesi ti normalan?". Vi ste išli da radite za džabe i to nekoliko puta?

- Imao sam jednog druga koji je stalno govorio: "Al' mi žao što nisam bio vaša generacija da vidim kako je to biti na radnoj akciji". Da, bio sam na više radnih akcija. Bio sam najbolji na radnoj akciji Robaje 1977. Najbolji brigadir. Pa sam potom bio u republičkoj brigadi, nas je bilo ukupno dvanaestoro, koja je išla u Harkov u Ukrajinu, tadašnji Sovjetski savez, na radnu akciju. Tamo smo napustili kamp i otišli u naselje da se malo provedemo, a baš u to vreme Tito je bio u poseti Moskvi. Ujutru je neka zamenica zapela da nas kazni jer smo, kao, napravili diplomatski skandal. Bio je tu Bujišić, poznati novinar Borbe, stariji od mene desetak, petnaest godina, koji je rekao da će da sredi celu stvar. Uglavnom, kad smo se vraćali kući, on me na železničkoj stanici pita šta mi je plan u životu, jer sam tada bio vrlo mlad. Nisam znao šta da mu odgovorim. Međutim, 1984. godine postao sam Sekretar omladine Srbije i pozovem ga na kafu. On je već zaboravio na taj naš susret i razgovor. I kažem mu: "Znaš, razmišljao sam ovih, sedam, osam godina o onom tvom pitanju na železničkoj stanici i, evo, odlučio sam da ti budem šef". Pošto je on tada radio u Istraživačkom centru. Eto šta je život.

Kako ste ušli u SPS i kako je tekao vaš razvojni put u okviru stranke?

- Nakon radnih akcija i završenog fakulteta vratio sam se u Varvarin u Robnu kuću i jedno jutro sedim sa generalnim direktorom koji je tada čitao novine i on mi pročita da je Republička komisija utvrdila dva kandidata za Sekretara socijalistilke omladine Srbije - mene i nekog Radeta Tufegdžića iz Valjeva, koji je u ono vreme vodio odeljenje radnih akcija. I direktor me pita: "Šta, opet ćeš da ideš, evo piše u novinama". I tako je bilo: na tajnom glasanju na kongresu sam izabran za Sekretara omladine Srbije. Godine 1986. bili bili izbori u omladini i u Savezu komunista i tad su razgovarali sa mnom da budem član predsedništva SSRN Srbije, a onda su me pitali da li bi bio član predsedništva CK Srbije, ali volonterski. Milošević me posle ubedio da ostanem na toj fukciji, kad mi je istakao mandat, na istoj, ali na profesionalnom radu.

Foto: Srpski telegraf

Za vreme Miloševićeve vlasti imali smo građanske ratove i ekonomsku krizu. Da li je on, tvrdeći da brani Srbe, zapravo uneredio Srbe, kao što neki tvrde?

- Nema tu jednoznačnog odgovora. Setimo se samo prvog maja 1991. godine i Borovog sela. Tamo je ustaška policija upala u selo i počela da puca na Srbe. Šta mislite kako su se osećali Srbi oko Kozare i Kninu kad se u Borovom selu, na administrativnoj liniji sa Srbijom, dešavaju takve stvari? Srbi su krenuli u samoodbranu. Da blokiraju sela, da seku balvane, da se naoružavaju. Vi imate dve mogućnosti - da ih ostavite i da se ponovi 1941. godina ili da im pomognete. Mislim da je trebalo da im pomognemo, jer je SPS postao u međuvremenu narodna, a ne ideološka partija. Nažalost, u ratu ima i nevinih žrtava.

Zašto Milošević onda nije išao do kraja u zaštiti srpskih zemalja?

- Lepo je to reći i pitati, ali se zaboravlja da je Hrtvatska međunarodno bila priznata kao nezavisna država. To je kao ovih sad đto pričaju: hajde da proglasimo okupaciju Kosova. Samo se zaboravlja da je za ovih 87 koji su priznali Kosovo, za njih je Kosovo nezavisna država. Tako je i Hrvatska bila nezavisna za Nemačku, Francusku... Kad kreneš, ti onda ne krećeš da braniš Srbe, nego ulaziš u međunarodni sukob. Napadaš državu koju je Genšer već priznao. Mi smo se posle suprotstavili NATO-u i do kraja smo se časno borili, ali ne možeš da pobediš toliku silu. Tako bi bilo i sa Hrvatskom.

Sećam se da je devedesetih godina jedan od viđenijih beogradskih profesora rekao da je protiv rata, ali ako već odlučiš da ratuješ, onda moraš da teraš do Zagreba, a ne kao Milošević - kreni-stani?

- Jeste, lako je to reći. Vidim kako Rusija ulazi u Kijev već 936 dana. U redu je da se mi prošetamo do Zagreba, a šta ćemo sa Hrvatima? Da ih proteramo? Naslušao sam se tih priča... Naše je bilo da pomognemo taj narod svim i svačim. Evo, Kninska krajina. Naš narod tamo, nakon tolikih godina ratovanja, nije mogao da se odbrani od sile iza koje stoji Amerika i vojni instruktori iz zapadnih zemalja. Da li je Milošević mogao bolje da igra? Verovatno jeste. Ja mu u tim vremenima ne bih bio u koži. Sećam se jedne njegove rečenice koju je kazao Miniću i meni kad smo bili na Kosovu: "Ja da Kosovo da dam neću i ne mogu bez obzira kako će se završiti po mene. Vi ste mladi i neću se ljutiti na vas ako ne budete više išli na Kosovo". On je bio svestan da mora da brani svoj narod. Ali isto tako mislim da je u početku verovao da će sporazumi koje potpišeš za Zapadom biti poštovani. Nažalost, vidimo da se nisu držali nijednog sporazuma.

Da li je Miloševićev pad sa vlasti 5. oktobra 2000. godine posledica NATO bombardovanja ili zato što je narodu dosadio?

- U to vreme još uvek sam bio predsednik Izvršnog veća za Kosovo i Metohiju i bio sam uglavnom u Prištini. Ali, kad govorite šta je uzrok 5. oktobra, onda treba da pođemo od toga da uvek ima nezadovoljnih ljudi. To nije sporno. Takođe ne treba da zaboravimo da smo 1999. godine imali strukturu ljudi u Beogradu koja je navijala za bombardovanje. Rekli su da sve treba srušiti u Beogradu, jer jedino tako Milošević može da ode sa vlasti. Neki su otišli i te izjave davali iz Beograda ili Budimpešte. Pa čak i iz Banjaluke.

Foto: Srpski telegraf

Neki su bili i ubijeni u Beogradu za vreme bombardovanja?

- Neki su nastradali. Na tužilaštvu je da utvrdi kako su i zašto nastradali. Ali, ako već to hoćeš, oni su se više družili sa Mirom Marković nego ja. Ja sam prvi put s njom razgovarao nakon hapšenja Miloševića 3. aprila 2001. godine. Tako da nije sve baš crno-belo. Neki su morali da odu, ali nisu morali da pozivaju da se bombarduju mostovi i da se Srbija potpuno uništi da bi se oborio Milošević. Naravno, pored toliko godina sankcija, normalno je i da dolazi do osiromašnja, pa ljudi računaju da će biti bolje kad se vlast promeni. Uostalom i funkcioneri DOS-a su otvoreno pričali da su u perjanim jaknama iz Budimpešte donosili pare kojima se finansirala smena vlasti. Hajde da posmatramo iz današnje perspektive. Ako za godinu dana dođe 79 miliona evra raznim nevladinom organizacijama protiv litijuma, oni će da kažu:"Nismo mi protiv trajne zabrane, nego samo sada, dok je ova vlast". Tako je bilo i 2000. godine. Uostalom, Milošević nije izgubio izbore na saveznom nivou. SPS i Socijalistička narodna partija u Crnoj Gori su imale apsolutnu većinu i u Veću republika i u Veću građana. Međutim, Zapad je vršio ogroman pritisak. Imali smo 3. oktobra sastanak sa SNP-om, gde je dogovoreno da Momir Bulatović bude predsednik savezne vlade, Srđan Božović predsednik Veća građana i celokupnoj strukturi vlasti. Nakon toga je Peđa Bulatović rekao da on neće sa SPS-om da formira vlast. Pa su je formirali sa DOS-om.

Mnogi su vam zamerili što ste pred poslednje izbore pozvali glasače SPS-a da glasaju za SNS?

- Pozvao sam građane, a ne glasače SPS-a. To su rekli oni u SPS-u. Vi možete sa nekim da budete prijatelj, ali ako osetite da država može biti ugrožena, vi morate da stanete na stranu države. Osetio sam da je mnogo važno da Aleksandar Vučić dobije većinu u republičkom parlamentu. I pre izbora sam ubeđivao rukovodstvo SPS-a da treba da prihvate ponudu predsdnika Vučića i uđu u Pokret za odbranu države i naroda. Neki u SPS-u su bili ubeđeni da će dobiti 18 posto i mislim da se zbog toga nisu pridružili toj listi. Jer bi tako oni odlučivali ko će da formira vlast. Nisam od ljudi koji vole da se kockaju sa državom. Ja sam Aleksandra Vučića još 2012. godine pozvao i rekao da hoću da mu pomognem oko izbora, sa radiom, onoliko koliko mogu. On mi je rekao: "Što ti to činiš, šta ti to treba?". U smislu šta očekujem posle toga. Ja sam mu rekao da ne očekujem ništa. Očekujem da mogu da uđem u kafanu i kažem da sam branio srpski narod na Kosovu, a da se ne plašim da će neko da mi zbog toga razbije glavu. Tako sam bio ubeđen i na prošlim izborima da je mnogo važno za stabilnost države i ekonomski napredak da Aleksandar Vučić i njegova lista dobije većinu. Iskreno, nije lako doneti tu odluku. Mene su četiri meseca kasnije izbacili prvo iz glavnog odbora SPS-a, pa onda iz partije i to na sednici na kojoj su doneli odluku da budu na listi Aleksandra Vučića za Beograd. Mene su porukom obavestili da je sednica odložena, da ne bih slučajno došao. Ali, pustite jednu grupu ljudi koja misli da će im biti lepše u SPS-u kad istera Bakija! To je njihova stvar. Svi moji prijatelji iz SPS-a su i danas moji prijatelji. Ja nisam bio to uradio zato što ne volim SPS, nego zato što sam mislio da oni ne razumeju šta je važno za državu u datom trenutku. Kad su me već izbacili, logiučno je da ja, kao čovek koji je ceo život u partiji, treba da budem u nekoj partiji. Podržao sam Aleksandra Vučića, tako da sam se sam učlanio u SNS, niko me nije terao.