Ćerka je ispaštala zbog MENE: Životni intervju ministra Đorđa Milićevića na Republika TV - Boli jako svaki deo tela, ali se radujem svakom jutro (VIDEO)

Foto: Republika

Ćerka je ispaštala zbog MENE: Životni intervju ministra Đorđa Milićevića na Republika TV - Boli jako svaki deo tela, ali se radujem svakom jutro (VIDEO)

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Đorđe Miličević, ministar bez portfelja u Vladi Srbije. 

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom pričao zašto je 2000. godine odlučio da uđe u politiku kroz SPS, kako je trpeo velike pritiske zbog ovog svog opredeljenja, ali i njegova porodica u Valjevu, naročito ćerka. Otkrio je da je jako teško podneo situaciju kad je njegova ćerka Iva sa 17 godina imala prvog dečka. Smatra da SPS nije tas na vagi, nego ozbiljnapolitička opcija, i ne želi da se odrekne politike Slobodana Miloševića. Detaljno je opisao tešku saobraćajnu nesreću koju je doživeo i period kad se mesecima nalazio između života i smrti.

Vi ste iz Valjeva, a pre bavljenja politikom igrali ste fudbal i bavili se novinarstvom?

- Da, ja sam devedesetih godina prvi svoj honorar zaradio kao saradnik RTS-a. Nakon toga sam nastavio da radim na velikom broju radio stanica, što lokalnih,  što regionalnih. Objavljivao sam u dnevnim listovima kolubarskog okruga, a onda, spletom okolnosti, odnosno političkih dešavanja u Srbiji, verovali ili ne, dvehiljadite godine počeo sam da se aktivnije bavim politikom. Moja prva kandidatura bila je decembra 2000. godine. Tada sam imao dvadesetdve godine i znate da je bilo nepopularno biti Socijalista i uz Slobodana Miloševića. Bilo je in biti uz Otpor. Nikakvu funkciju u javnom životu do te 2000. nisam imao. Često svojim prijateljima novinarima i danas kažem, ne sa ponosom, da dobro znam da sam bio najomraženiji kod svih njih i da su me vrlo čudno gledali. Često im kažem i da bih voleo da nekad puste ono što sam govorio u to vreme, jer znam da to imaju u svojim arhivama. Pustite kako sam tada, sa 22 godine, sagledavao kako će Valjevo ići nakon decembra 2000. Da li sam bio u pravu? Nažalost, kada je reč o privredi Valjeva, kada je reč o životu u Valjevu - šta je sa velikim industrijskim gigantima koji su izgradili Valjevo? Apsolutno nema nijednog. Da li su "krizni štabovi" pomogli ili uništili privredu Valjeva? Pominjem Valjevo, jer sam i dalje vezan za njega - moji roditelji žive u njemu, moja žena i ćerka, koja je student, ali živi i dalje u njemu. Kažem, želim da podsetim svoje kolege i prijatelje zarad toga da se vidi da ja za 24 godine nisam promenio svoje mišljenje. Tada sam osetio potrebu da se borim zarad nečega što sam smatrao da je ispravno, naspram puta koji je većina tada odabrala. I danas bih izabrao taj put. 

Foto: Srpski telegraf

Čini mi se kao da postoje dva SPS-a. Jedan koji je bio do 2000. na čelu s Miloševićem i onaj sa Ivicom Dačićem na čelu koji ima potpuno drugačiji kurs, koja nije dominatna na vlasti već je više poput tasa na vagi?

-  Ako ste u politici zarad opšteg interesa, nikad ne razmišljate da li ste tas na vagi ili ne. Tako Aleksandar Vučić i Ivica Dačić nikad nisu razgovarali. Ne kroz trgovinu ili potencijal, nego u kojem kapacitetu i na koji način možete i kao manjinski partner, zajedno, da date doprinos u realizaciji onoga što je suštinski najvažnije za Srbiju. Kada je reč o Slobodanu Miloševiću i SPS-u, i danas ću govoriti ono što sam govorio i 2000. i 2003. - nikad je nisam osuđivao, niti sam želeo da se distanciram od prošlosti SPS-a, niti je to ikada učinio Ivica Dačić. Da li je bilo grešaka u prošlosti? Siguran sam da postoje stvari u vezi kojih građani mogu da nam upute određene kritike i sugestije. Ali sam siguran i u to da niko ne može reći da je u tom periodu bilo ko, ko je u ime SPS-a obavljao odgovorne političke fukcije, radio protiv svoje države i svog naroda. Prošlost ne možete da promenite, iz nje izvlačite poruke, afirmišete ono što je dobro, gledate sadašnjost, a mi pokušavamo da zajkedno sa koalicinom partnerima, SNS-om, predsednikom Aleksandrom Vučićem i predsednikom Vlade Milošem Vučevićem, damo odgovore na ključna pitanja koja danas muče Srbiju i da zajedno kreiramo temelje bolje budućnosti Srbije. 

Koliko porodici trpi i koliko je spremna da istrpi zarad političke karijere jednog njenog člana?

- Nažalost, porodica nosi veliki teret nas koji smo u javnom životu i koji se bavimo politikom. To je prepoznatljivo posebno u malim sredinama. Valjevo je grad od stotinu hiljada stanovnika, ali svi se mi poznajemo. Mislim da je u mom slučaju najveći teret iznela moja ćerka, koja je sad već dovoljno zrela, a dovoljno bila... Nekako sam sve vreme pokušavao da je usmerim u pravcu da uvek ima svoj stav i svoje mišljenje; pokušavao uvek da je nekako distanciram od politike, ali vidim da nisam baš u potpunosti uspeo u tome. Nije mi drago, ali ona bira svoj put, a na ocu je samo da je podrži. Sa ponosom danas ističem, ona mi nikada nije pričala o tome kroz šta je sve prošla zbog mene. A ja znam mnogo situacija zbog kojih je imala neprijatnosti i u školi, i zbog onoga što je slušala o njenom ocu...

Nije vam se žalila direktno?

- Nikad. Sve sam sam saznao. Naravno, nisam nikada ni reagovao. Niti pokušavao da sa njom o tome razgovaram. Ali, znate, bilo je svakakvih situacija, stvarno ne bih sad o tome... Uvek sam je pitao: "Šta je tvoj odgovor, dušo, bio na sve to?". Ona je uvek imala svoj način da pokaže revolt, da pokaže negodovanje i neslaganje, a da bude pristona i dostojanstvena. I ja sam na nju posebno ponosan. 

Foto: Srpski telegraf

I ja sam otac ćerke, specifično je biti u toj ulozi?

- Vi onda znate kroz šta prolazim. Vi znate kakva je to ljubav i kakva je to povezanost. Jedino zbog čega se kajem jeste što nisam pronalazio dovoljno vremena da ga više provodim sa svojom ćerkom. Ona danas ima 19 godina. Meni je bilo neshvatljivo da moja ćerka u jednom periodu ima i dečka. Meni je to bilo neshvatljivo. Ali, sa 17 godina, to je normalno. Deca rastu, gaje emocije, ali treba vi sve to da prihvatite. Ja sam to teško podneo. Supruga daleko bolje nego ja. Sa mnom su morali da razgovaraju i ona i ćerka i moji roditelji i prijatelji... Ali, dobro, prebrodili smo i taj period. 

Foto: Srpski telegraf

Imali ste tešku saobraćajnu nesreću. Uvek me je zanimalo, da li se sećate tog trenutka kada se to desilo, da li vam se vraća u sdećanje - baš taj trenutak?

- To je teška priča, ali i neverovatna. To je bilo pre šest godina. Bila su određena dešavanja u Beogradu, u Sava Centru, ostao sam sa prijateljima, nakon tih dešavanja. Inače, nikad ne pijem alkohol. Ceo život sam pio koka-kolu, sad prokletu zero koka-kolu, a nakon to udesa počeo sam da pijem espreso bez mleka. I zapalio sam prvi put cigaretu kad sam izašao iz bolnice. I to su moji poroci u životu. Do kasno u noć se ostalo i vraćao sam se sa prijateljem za Valjevo i sećam se da sam sedeo na mestu suvozača i zaspao u toku vožnje. Probudio sam se kao u košmaru. Ne znate da li je stvarnost ili san. A ne znate gde se nalazite u tom trenutku. Znam da sam pokušao da sa prijateljem koji je bio teško povređen da komuniciram, on on bolova nije mogao govori. Uspeo sam odvežem pojas, zatim da otvorim jedna vrata, druga, treća, četvrta... Pokušao sam da nekako otvorim gepek, nisam uspeo. Uspeo sam da nogom razbijem zadnje staklo i da se izvučem iz vozila. Našao sam se u nekoj rupi i morao sam još da se popenjem da bih došao do asfalta, jer mi je cilj bio da zaustavim neki auto. Nisam osećao nikakavu bol, prva pomisao mi je bila: "Stojim, živ sam, dobro je". Uspeo sam da zaustavim jednu gospođu, ne sećam se danas njenog lika, i zatražio pomoć. Kad se pojavila policija, znam da me je policajac pitao: "Gospodine, da li vam je to krva na košulji?".  Onda me zamolio da legnem i tada sam izgubio svest, koja mi se vratila tek kada sam došao u Valjevsku bolnicu. Prva operacija je trajala osam i po sati. To je bilo kao da stavite čoveka na sto i preko stomaka ga presečete na pola; i tanko i debelo crevo... Nakon prve je usledilo još pet intervencija. Dva, skoro tri meseca sam proveo u šok sobi Kliničkog centra u Beogradu. Sve to vreme nisam se pomerao ni levo, ni desno, a kamoli ustao. Imao sam tanko i debelo crevo izvan sebe, izvan funkcije... Imate bolove 24 časa, oni nikad ne prestaju. Dan i prođe, razgovarate sa nekim, doktori su tu, medicinsko osoblje, ali noću ostajete sami. Ja sam tada razmišljao o ćerki, o porodici... Imate dva puta - ili ćete da se borite ili ćete da se prepustite i odustanete od svega. Ja sam hteo da proslavim ćerkin 18 rođendan, da budem tu kad završi srednju školu i da budem na njenoj maturskoj večeri. To mi je bio razlog da se borim. Tada shvatite koliko je život lep i kolika je vrednost svakog novog dana, svakog novog jutra. 

Kompletan intervju sa ministrom Đorđem Milićevićem pogledajte na linku na početku teksta.