Bio sam na korak do smrti, onda je Vučić dao ultimatum - životni intervju Marka Đurića na Republika TV: IMALI SU NALOG DA NAS SVE POBIJU! (VIDEO)

Foto: Srpski telegraf

Bio sam na korak do smrti, onda je Vučić dao ultimatum - životni intervju Marka Đurića na Republika TV: IMALI SU NALOG DA NAS SVE POBIJU! (VIDEO)

Gost emisije "Intervju" na jutjub kanalu sajta Republika je Marko Đurić, aktuelni ministar spoljnih poslova u Vladi Srbije.

On je u otvorenom razgovoru sa autorom i voditeljem emisije Dejanom Katalinom ispričao zašto se svojevremeno pridružio Otporu, na koji način se učlanio u SNS, zašto je Aleksandar Vučić najbitniji za njegovu političku karijeru, našta ga obavezuje krvno srodstvo s Nikolom Pašićem, kako reaguje na šale i ismevanja na svoj račun, koje glasine su ga najviše pogodile i detaljno opisao hapšenje na Kosovu i Metohiji kada je, kako je objasnio, bio veoma blizu da bude likvidiran!

Rođeni ste Beograđanin; završili ste osnovnu školu "Vladislav Ribnikar" i Prvu beogradsku gimnaziju, a zatim upisali Pravni fakultet?

- U "Ribnikar" sam se upisao jer sam detinjstvo proveo u Krunskoj ulici i nosim najlepše uspomene iz tog perioda. Kasnije sam upisao Šestu beogradsku gimnaziju, gde sam išao nekoliko meseci, ali na kraju prvog polugodišta sam shvatio da mi ne leži prirodno-matematički smer koji sam izabrao, imali smo veoma stroge profesore matematike i fizike, a i uvek sam naginjao društvenim naukama. Zato sam se prebacio u Prvu beogradsku gimnaziju.

Foto: Srpski telegraf

 

U srednjoj školi su se obično mladići delili na štebere i mangupe, kojoj ste vi grupi pripadali?

- Iskren da budem, bio sam bliži štreberima. Voleo sam knjigu i predmete koji su mi bili bliki: istoriju, prirodu i društvo, geografiju... Sve što ima veze sa širom zajednicom, to me je zanimalo. I jezici. Bio sam solidan u jezicima. Naročito mi je pomoglo to što sam u "Ribnikaru" imao sjajne profeore i engleskog i francuskog, zato što je to bila eksperimentala škola gde francuski učio od prvog razreda. Proveo sam i nekoliko godina detinjstva u Izraelu, tako da sam rano naučio hebrejski jezik.

Šta je za vas obeležilo taj period života?

- Centar Beograda devedesetih je u kulturološkom smislu bio pod velikim uticajem Jugoslavije iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Atmosfera je bila dobra čak i u teškim vremenima. Tu je živeo jugoslovenski rok, živela je naša kultura koja se razvijala između dva svetska rata, urbana poprilično... Zatim, bio sam non-stop na ulici zato što su se u Beogradu stalno održavali neki protesti. To je počelo još 9. marta 1991. godine i sećam se da sam 10. marta sa ujakom hodao kroz srču polupanih lokala od Slavije do Kalemegdana, pošto su bili neredi dan pre toga. Kada sam napunio 18 godina, a to je bilo 2001. godine, izašao sam na izbore i tada je situacija bila potpuno drugačija. Tada sam bio već ogorčen na vlast DOS-a, za koju sam smatrao da je izneverila očekivanja građana i da je gonglomerat od 18 stranaka na vlasti počeo da vodi državu putem razgradnje. Nadali smo se da će promenom Miloševićevog režima 2000. godine, Srbija konsolidovati svoju industriju i privredu, a umesto toga nastupile su pljačkaške privatizacije - rasprodaja onoga što je generacija naših očeva i dedova u znoju stvarala. Nastupio je, u nekim aspektima, gori ekonomski sunovrat nego što smo ga imali devedesetih, kada je u pitanju struktura naše privrede.

Ali ste pre toga bili član Otpora, odnosno deo Otporovog pres tima?

- Da, to je moj prvi organizacioni politički angažman. Godine 2000. u proleće, kada je propala koalicija Zajedno, priključio sam se pokretu Otpor. Ali ne žalim zbog toga što sam tada, kao dečak, želeo jednu drugačiju, bolju, institucionalo uređenu i snažnu Srbiju. Što sam želeo promene. Ako ne želite promene kada ste mladi, nešto nije u redu.

Foto: Srpski telegraf

 

Jeste li tada počeli da razmišljate o političkoj karijeri?

- Iskreno, u mojoj porodici je tema uvek bila politika. Od mojih najranijih dana, za porodičnim stolom je to bila najdominantnija priča. Osećao sam vrlo rano odgovornost da na neki način budem uključen. Bez nekih epohalnih ambicija, ali sa željom da budem deo nečeg većeg i da dam neki doprinos. Tu vrstu odgovornosti osećam i danas. Osećam svoju ličnu korisnost kao osobe, doprinoseći širem zajedničkom interesu. Teško mi je da budem ispunjen i srećan radeći nešto što je orijentisano samo na mene lično.

Vaš deda po majci bio je profesor Najdan Pašić, jedan od osnivača Fakulteta političkih nauka i nedeljnika NIN, a njegov stric bio je Nikola Pašić, jedan od najčuvenijih srspkih političara. Koliko to motiviše čoveka, a koliko ga opterećuje?

- Ne smatram sebe ni na koji način zaslužnim za velike uspehe i dostignuća nekih od članova moje porodice, mojih predaka. Ali smatram da jesu, pogotovo ako govorimo o Nikoli Pašiću, pa i profesoru Najdanu Pašiću, ljudi na koje samo mogu da pokušam da se ugledam. Što se uticaja tiče, doprinosi većem osećaju odgovornosti.

Vodite se kao jedan od osnivača Srpske napredne stranke. Da li ste te 2008. godine zaista imali ideju da ćete u jednom trenutku postati dominantna politička struja u Srbiji?

- To je činjenica. Ja sam žudeo da se pridružim političkoj snazi koja će istovremeno biti srpska nacionalna, demokratska, orijentisana ka integrisanju Srbije, kao stare evropske nacije, u Evropsku uniju, ali sa idejom da aktivno učestvujemo i da se pitamo zajedno sa ostalima da sačuvamo svoje nacionalne interesuje. Verovao sam, a verujem i danas, da je to najbolja šansa za realizaciju srpske nacionalne ideje. Bio sam oduševljen kad sam video da su neki od najsposobnijih ljudi iz tadašnje SRS,  dakle Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, ali i grupa koja se tada u Skupštini zvala Napred Srbijo. Bio sam apsolvent na Pravnom fakultetu u Beogradu kada sam čuo da će SNS otvoriti prostorije u Čika Ljubinoj ulici, koja se nalazila dvesta metara od čitaonice u kojoj sam učio. Otišao sam odmah tamo sa kolegom sa studija Nikolom Selakovićem i na vratima nas je sačekao Vladimir Đukanović, koji je nosio neki bedž sa srpskim obeležjima, nisu imali još uvek odštampane pristupnice. Ostavili smo tada svoje podatke i počeli da redovno dolazimo. Nisam želeo da sedim skrštenih ruku, jer sam toliko godina čekao da se politički aktiviram. Tada je Tadićev režim pokušao da progura jedan autonomaški statut Vojvodine, po kome bi naša severna pokrajina postala država u državi. Dakle, sa kompletnim paradržavnim ovlašćenjima. Osećao sam odgovornost, makar i kao student, da napišem pravno-političku analizu zašto je to loše. To je bio moj prvi veliki politički korak u stranačkom delovanju. Dve i po nedelje smo Selaković radili na toj analizi i imali smo sreću da nas je primio naš sadašnji šef i predsednik Aleksandar Vučić.

Kako je izgledao taj vaš prvi susret sa njim?

- Mi smo došli kod njega s tim našim papirima, s našim "kupusom", on ih je pogledao, pitao da li smo to mi pisali, potvrdno smo odgovorili. Pitao nas je da li smo članovi stranke, a mi smo rekli da smo se tek učlanili. Rekao nam je da sačekamo i bukvalno izleteo sa tim papirima, pretpostavljam da je otišao da ih pokaže tadašnjem predsedniku stranke Nikoliću. Vratio se posle deset, petnaest minuta i rekao: "Momci, sutra u 12 ste sa mnom na konferenciji za štampu, predstaviću vas kao nove članove pravnog tima".

Foto: Srpski telegraf

Kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju uhapšeni ste od strane tzv. kosovske policije. Da li ste tada bili uplašeni za svoj život i kako ste se kasnije osećali videvši da se neki rugaju na račun muke kroz koju ste prošli?

- Taj dan hapšenja, 26. mart 2018 godine, bio sam, da je meni znano, bio najbliže smrti. Za sada. Na nas je poslato nekoliko stotina teško naoružanih bivših pripadnika OVK, presvučenih u policijske uniforme, u oklopnim transporterima, sa bacačima raketa. Sa instrukcijom da i na najmanji povod reaguju tako što će se osloboditi svih nas koji smo bili prisutni u toj sali. Sačuvali smo pribranost. Rekao sam ljudima oko sebe da niko od njih, ne daj bože, ne upotrebi neko oružje, svestan da ću biti zarobljen i verovatno prebijen. Želeo sam da se izbegnu ljudske žrtve. Zaista sam bio kidnapovan i brutalno tretiran. Međutim, moram da kažem da je u tom trenutku postojao kanal komunikacije između predsednika Vučića i gospođe Mogerini i Merkel, sa Stejt Dipartmentom u Vašingtonu... Predsednik Vučić je rekao da ako do TV dnevnika u pola 8 ne budem oslobođen i vraćen, da će doći po mene. To je urodilo plodom. A to što sam bio predmet neprijatnih komentara, šala, srprdnji... Svako od nas je u izvesnoj meri, hteo to da prizna ili ne, donekle i slavoljubiv u ovom poslu. Dakle, ako ste u politici, a nemate ni malu dozu samoljubivosti, nećete sebe naterati da radite ono po čemu ćete biti pozitivno zapamćeni. Moris Diverže, čuveni francuski politikolog, smatrao je da postoje tri glavna motiva za bavljenje politikom: slava, moć i novac. I da su kod svakog ko se bavi politikom, ova tri motiva u različitim proporcijama zastupljena, a da su najbolji oni političari kod kojih je slava zapravo glavni motiv, odnosno želja da budu zapamćeni da su uradili nešto dobro. Volim da bude cenjen i prepoznat trud koji ulažem i naravno da me zaboli kad sam meta neopravdanih kritika. Istovremeno smatram da humor ume da bude lekovit i umem da se našalim na svoj račun. Nemam ništa protiv šala u kojima sam upoređen sa Mister Binom, ili onih u kojima su neki smešni video klipovi, to mi ne smeta. Smeta mi kad se izgovaraju laži na račun politike koju predstavljam. Kad čujem da sam na Tongi bio jer je tada održavan sastanak Južnog krila NATO-a. Smeta mi što se pežorativno govori o tome što mi je baka bila Jevrejka - ja se time ponosim, jer je reč o ženi koja je preživela Holokaust i logore, koja je jasnije bila naučnica koja je dala ključni doprinos u izučavanju fiziologije nervnog sistema, osnivač Instituta za biološka istraživanja... A to sam čuo od lidera jedne od opozicionih stranaka nedavno.   

Ceo intervju pogledajte klikom na link na početku teksta!