Ispovest! Jorgovanka Tabaković o njenom Kosovu: Za smrt i prošlost nema leka!
IZVOR: Ivana ŽIGIĆ - 01.01.2019 | 06:40
Japanci ne bacaju slomljene posude, lepe ih zlatnim prahom i smatraju ih još vrednijim. Simbolika je jasna, zarasle rane i ožiljci pokazuju snagu i kroz šta smo prošli. Ja uvek kažem da su od grobova preče kolevke. Ali mir naših mrtvih je naše dostojanstvo i samopoštovanje bez kojeg bi čovek bio poništen.
Foto: Tanjug
Ovako govori guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković o svom životu, koji je najvećim delom provela na Kosovu i Metohiji.
LIČNA KARTA
Sa KiM je mimo svoje volje otišla 1999. godine. Za Srpski telegraf prisetila se dana provedenih u južnoj srpskoj pokrajini.
Foto: Privatna arhiva
- Rođena na Kosovu, u ličnoj karti piše da živim u Novom Sadu. Ali, ne kao neko ko je odlučio da se preseli, već kao neko ko je morao da ode, jer od 14. juna 1999. godine "Kosovo nije bilo bezbedno mesto za Srbe". Ja sam, kao i gotovo svi Srbi iz Prištine bila prinuđena da sa najosnovnijim dokumentima u torbi napustim grad. U to vreme sam bila ministar u Vladi Srbije i putovala sam petkom po podne iz Beograda u Prištinu, a ponedeljkom u pet ujutro kretala prema Beogradu. I u vreme bombardovanja i onda kada u gradu nije bilo struje zbog bombardovanja. I ne samo da nisam planirala da napustim svoj grad, nego sam i verovala da to nikada neću morati da učinim. Tamo mi je ostalo 39 godina života, uspomene, razrovano groblje u mom gradu koji se više ne zove Vučitrn, nego Vuštri - govori Tabakovićeva glasom koji je ispunjen emocijama i setom.
U jednoj rečenici o 2018. godiniOve, sada odlazeće 2018, uz "Zaspanku" i "Kralja Petra" slavimo hrabrost koja ne sme da se zaboravi, ali i odmerenost koja nam danas treba više nego ikad. |
Do 1977. godine živela je u Vučitrnu, gde je učila u školi šiptarski jezik, koji su, kako kaže, kasnije nazivali albanskim jezikom.
Diplomirala sam na ekonomskom fakultetu kao student generacije, ali sam na prvom konkursu odbijena zbog toga što sam Srpkinja
- Pisala sam lektire na tom jeziku... To je bio život u višenacionalnoj sredini. Ali, kada u svojoj državi dobijete uverenje o položenim ispitima na Ekonomskom fakultetu u Prištini na albanskom jeziku, to je već nedopustivo. Još čuvam i uverenje koje sam 1979. dobila od "Univerziteta Kosova" na albanskom jeziku. Iako sam diplomirala na ekonomskom fakultetu pre roka, kao student generacije, sa visokim prosekom, na prvom konkursu sam odbijena zbog toga što sam Srpkinja. I nisu se libili da to obrazlože direktno. Moj pokojni suprug i ja, kao i mnoge naše kolege nismo imali priliku da otputujemo na apsolventsku eksurziju u Rusiju 1981, jer su nas u tome sprečile albanske demonstracije... Toliko toga još bih mogla da nabrojim... - seća se Tabakovićeva.
Poruka koju je poslala Vučiću pred put u NjujorkPred odlazak predsednika Aleksandra Vučića u Njujork, gde je na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija govorio o Kosovu, Tabakovićeva mu je poslala ovu poruku: - U moj stan su 1999. upali Albanci, izvesni komandant Remi je to uradio za Iljaza Ladrovcija, koji je živeo u našem stanu pet godina, dok ga Habitat nije iselio. Iz stana su odneli sve, baš sve, samo nisu izneli mašinu za sudove, koju su izlupali čekićem jer nisu umeli da je koriste. Grob mog oca i ostalih je u Vučitrnu, majčin izbeglički u Kragujevcu, svekrov, svekrvin i Draganov u Novom Sadu... Hvala ti što nikad ne zaboraviš da pomeneš moj Vučitrn. Shvati ovo kao podršku, jer su od grobova važnije kolevke. |
Foto: Privatna arhiva
SELEKTIVNI ZABORAV
Deo porodice njenog pokojnog supruga, kao i njene, od osamdesetih godina živeo je u Vojvodini. Zahvaljujući tome, njihovo troje dece i oni imali su kod koga da se smeste za početak. Ipak, iznad svega, Iako sam diplomirala na ekonomskom fakultetu pre roka, kao student generacije, sa visokim prosekom, na prvom konkursu sam odbijena zbog toga što sam Srpkinja.
Najžalije mi je što ne mogu da odem na očev grob
- Pred činjenicom da na zadušnice palim sveću na groblju na kojem nije sahranjen moj otac, na groblju gde sam sahranila svekra koji je umro od tuge za svojim zavičajem, sva tužna sećanja zaćute - kaže guvernerka.
Zaključuje da se, pored svega tužnog, rado seća i ko je i odakle je.
- Ima ljudi koji bi bili najsrećniji da svi zaborave ko su bili, odakle su došli , kako su postali ono što su danas. A ima i nas koji se rado sećamo odakle smo, ko smo danas i kako smo došli do ovog danas. I ne plašimo se sećanja svojih sugrađana, školskih drugova, komšija, ni starosti. Brinu nas samo selektivan zaborav i neznanje kojim se neki ponose.