Junaci sa Košara nisu i ne smeju biti zaboravljeni

Foto: Public

Foto: Ilustracija

Svedočenjima preživelih, citatima iz pisama nekih od 108 poginulih pripadnika Vojske Jugoslavije, koji su životom branili državnu granicu od albanskih snaga tokom NATO agresije, kao i dramsko-dokumentarnim izvođenjem predstavljen je sav užas kroz koji su prolazili vojnici, borci, ostavljeni na najtežem mestu, gotovo odsečeni od sveta, a pod stalnim napadima terorističkih grupa, albanske vojske i NATO avijacije. 

Tako je publika, citiranjem njihovih pisama porodici, mogla da se osvedoči o njihovu hrabrost, solidarnost, drugarstvo, uz i uprkos svakodnevnim žrtvama. Podsetili su kako su vojnici provodili vojničke dane, šta su osećali i šta ih je mučilo, radosti i brige - porodica, otrgnutost od mladosti, škola, devojke, njihova hrabrost. U jednom delu pročitano je pismo upućeno porodici poginulom kapetanu, koji je žrtvovao svoj život da bi spasio svoje vojnike. - Ovim pismom mi vojnica sa Košara, želimo da vas izvestimo o smrti našeg kapetana koji se časno borio u akciji zauzimanja neprijateljskog položaja. Pokušao je da izvuče ranenje vojnike upkros neprijateljskim snajperima. Morao je da se pridigne da bi ih izvukao i tako svoj život izložio opasnosti. Pre nego što je poginuo, rekao je da se ne sme odustati od akcije bez obzira na žrtve... Uspešno smo se stacionirali na granici, a naš kapetan će zauvek ostati u vašim srcima. Živela Srbija, do konačne pobede -. 

Vladimir Ivić, tada 20-togodišnji pripadnik 5. bataljona Vojne policije prisetio se tih dana 1999. godine, kada je sa jedinicom krenuo ka rejonu Košare, prema karauli. - Graničarima je laknulo kada su nas videli, a jedini oslonac su nam bili obučenost i znanje na nepoznatom terenu. Svi smo bili kao jedan, iako zasuti kišom granata i metaka, hrabro smo držali položaj, ne dajući neprijatelju da napreduje - rekao je Ivić svedočeći o uzasu kroz koji su prošli.

Noću su im, kaže, neprijatelji bili i magla, glad i zima, a vojnici su, često mokri do gole kože, pravili krevete od granja i približavali se jedan drugom da se zagreju. Vladalo je drugarstvo, a nekad je i po njih 15 delilo jednu konzervu mesnog nareska. - Napad je počeo u zoru, trajao ceo dan. Nedostaje municije, ali ne posustajemo... Iako neiskusni, nema panike, junački se borimo - priča Ivić. Tokom bitke ginule su hrabre starešine, među kojima i komandir negove jedinice.

- Na Ðurđevdan nas zasipaju granatama toliko precizno, da je svaki put neko bio ranjen.. Gubimo starešine, ginu momci ... skoro da nema nikoga ko nije ranjen, oni koji su manje ranjeni izlače druge -  prisetio se Ivić. Kasnije su, kaže, saznali da su neprijateljima naneli veće gubitke nego što su oni naneli vojsci naše zemlje i da su zaustavili da neprijatelji pređu na teritoriju Srbije.

Komandant borbene grupe 63. padobranske brigade Vidoje Kovačević rekao je da je bitka na Košarama vremenom postala simbol hrabrosti i odlučnosti u odbrani otadžbine i naroda. Dolazak u rejon Košara dao je veliku moralnu i psihološku podršku građanima i pripadnicima jedinica koje su se tu nalazile, rekao je Kovačević. Bitka na Košarama koja se vodila na surovom terenu, u teškim vremenskim uslovima i protiv brojnijeg i tehnički opremljenijeg neprijatelja je praktičan primer NJegoševih reči da "boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka", jer su pripadnici vojske svakodnevno, nadljudskim naporima uspeli da spreče šiptarske terorističke snage.

- Košare su primer kako vojničko umeće, snaga, volja, želja, jedinstvo, ali iznad svega moral, mogu da nađačaju nadmoćnijeg neprijatelja. Ona ni u kom smislu ne predstavlja vojnički poraz, već su se jedinicke vojske povukle posle Kumanovskog sporazuma - rekao je Kovačević. Dodao je da je veteranima drago što država u poslednjih nekoliko godina neguje sećanje na bitku i ceni žrtvu koju su borci podneli.