POTRESNA ISPOVEST ŠLJIVANČANINA: Istina o pokolju u Vukovaru!

IZVOR: - 18.11.2017 | 10:00

Punih 87 dana naš sagovornik je komandovao operacijom spasavanja golobradih momaka i srpskog stanovništva. Neke od detalja prvi put iznosi za Srpski telegraf...

Foto: ST/D. KADIĆ

Veselin Šljivančanin

- Borko Nikitović baš je te 1991. godine završio Vojnu akademiju i postao potporučnik. Njegov život tek je počinjao. Išao je sa svojim vodom da zauzme položaj kod srpske kasarne u Vukovaru. Pao je pokošen od snajpera, iz zasede. Kapetan Saša Milanović, desetar Popović i još jedan vojnik izašli su da pomognu. Izrešetani su onog trenutka kad su mladog Borka uzeli u ruke. Hrvatski paravojnici sve su ih poubijali dok su nosili mrtvog druga.

I Hrvati svedočili da nisam kriv

Šljivančanin je optužen za pomaganje i podržavanje mučenja hrvatskih zarobljenika na farmi Ovčara. Kako kaže, čak su i Hrvati svedočili da ga tamo nikada nisu videli, a za isti zločin je na Vojnom sudu u Beogradu oslobođen.

- Žao mi je žrtava. U Hagu su i Hrvati rekli istinu, da me tamo nisu videli. Protiv mene je svedočio Srbin, mada nije mogao ni u oči da me pogleda.

Bili su to najteži trenuci u Vukovaru - priča bivši oficir JNA Veselin Šljivančanin, čiju ispovest pod simboličnim naslovom "Moja istina o Vukovaru" objavljujemo na dan kada Hrvati slave "obljetnicu" pada ovog grada, dok ga Srbi označavaju kao dan kada su iz njega proterane ustaše u uniformama Zbora narodne garde.

RADIO-STANICA

Glas mu drhti jer bi zaplakao, pa zastaje čekajući da taj trenutak prođe. Ponavlja da želi da priča o srpskim vojnicima koji su dali živote jer danas, kaže, malo ko hoće da prizna da su i oni bili žrtve.

- Nismo verovali da se tako nešto može dešavati. Bili smo ubeđeni da nijedan dobar čovek neće krenuti da puca na mlade golobrade vojnike koji su tada imali 18, 19, 20 godina. Bili su deca. Nisu ni oni verovali da će njihov narod pucati u njih. Tim pre što nismo došli u Vukovar da ubijamo. Hteli smo da pomognemo našoj kasarni u Vukovaru i da spasemo zarobljene starešine i vojnike.

GLAVAŠ NAREDIO DA UBIJU DETE PRED MAJKOM

U Vukovaru su, priseća se Šljivančanin, zarobili jednog hrvatskog paravojnika koji je prihvatio da pred predstavnicima međunarodne zajednice ispriča šta je sve dobijao kao zadatke.

- Pričao je kako je jednu devojku Srpkinju silovao, pa je na kraju uzeo nož i rasporio je. Ispričao je i kako je majku dvoje male dece oteo i odveo u podrum, gde je jedno dete ubio pred njenim očima. Rekao je i imena ljudi koji su ga na to terali, Glavaša, Merčepa... Predstavnici međunarodne zajednice su se čudili, rekli kako će preduzeti mere, ali nikada kasnije u njihovim izveštajima nisam čitao o ovim zlodelima.

U jednom trenutku, priseća se, uspeo je da dođe i do radio-stanice koju su Hrvati imali. Danima je gotovo neprestano bio sa njima na vezi.

- Govorio sam im da je suludo da se ubijamo i da samo dolazimo po svoje vojnike. Pozivao sam njihovog komandanta, oficira JNA, da dođe da popijemo kafu. Istinski sam to radio, verujući da će pristati. Rekao sam im: "Možda se ne slažemo, ali nećemo se ubijati. Neka narod reši na referendumu šta ima." Uvek su mi kratko odgovarali da će ubiti i mene i svakog drugog srpskog vojnika - priseća se on.

ĆUTANJE O ŽRTVAMA

Kako su u to vreme roditelji uglavnom imali dvoje dece, često muško i žensko, Vojska je vodila računa da takve vojnike, kao i jedince, ne vodi na mesta gde se ginulo. Međutim, mnogi su sami hteli da budu na prvoj liniji vatre.

- Bio je jedan Elez iz Novog Sada. Njegova majka je često dolazila, imala je samo tog jednog sina. I mi smo hteli da ga pustimo, ali on nije hteo ni da čuje. Kad je trebalo da se nosi hrana u kasarnu, bio je u transporteru koji je pratio to vozilo. Hrvatski paravojnici su ih presreli i zarobili. Četvoricu su odmah ubili, među njima i Eleza. Malo im je bilo što su ih ubili, nego su ih i zapalili. Meštani su noću izašli i iskopali im grobove, pa su kasnije tako njihovi ostaci pronađeni i identifikovani - priseća se Šljivančanin i dodaje:

- Masakri nad našim vojnicima se tako lako zaboravljaju. Meni je žao i svih drugih žrtava, ali dok o drugima ima ko da priča, o našima se ćuti. Krenuli su pod zakletvom da brane otadžbinu, a otišli su u smrt. Zaslužili su da ih se bar na godišnjicu setimo - poručuje on.

UŠLI SMO U BORBU TEK KAD SU NAM OTELI 10 MOMAKA

Naš sagovornik kaže da je njegova jedinica dobila zadatak da ode u Vukovar, odblokira kasarnu i spase vojnike i narod kome su pretile paravojne hrvatske formacije. Nije bilo razrađene borbene taktike jer nisu ni želeli sukob.

- Nismo hteli ni da pucamo jer nikome na čelu nije pisalo da li je Srbin ili paravojni hrvatski vojnik. Međutim, oni su počeli da ubijaju naše vojnike. Kada smo se probili do kasarne, bili smo poklopljeni. Tukli su nas artiljerijskom vatrom. Pobegli smo u podrum jedne zgrade koju su srušili do temelja da bismo se sačuvali i videli smo da moramo ići u akciju da bismo pomogli našim vojnicima - priseća se Šljivančanin.

Kad su saznali da je iz jedinice oteto još 10 srpskih vojnika, borbe su se rasplamsale.

- Bruka je bila ostaviti te ljude. Nosili su hranu vojnicima u kasarni.

Nismo znali da li su živi ili mrtvi, morali smo da ostanemo i pokušamo da ih spasemo - priča naš sagovornik.

HRONOLOGIJA
avgust 1991. Hrvatske snage opkolile i potpuno odsekle kasarnu u Vukovaru, punu vojnika iz redovnog sastava, uglavnom mladića od 18-19 godina
avgust 1991. JNA poslala jedinice da intervenišu, izbave zarobljene vojnike i spreče masakr
novembar 1991. Posle 87 dana žestokih borbi, hrvatske snage doživele težak poraz, JNA preuzela kontrolu nad Vukovarom. Hrvati dan kada se to desilo, 18. novembar, obeležavaju svake godine. Grad vraćen Hrvatima Erdutskim sporazumom, potpisanim 1995. godine, koji je u potpunosti realizovan tri godine kasnije
novembar 1995. Grad vraćen Hrvatima Erdutskim sporazumom, potpisanim 1995. godine, koji je u potpunosti realizovan tri godine kasnije