SRBI SU NAJOPASNIJI KADA SU MIRNI! Šok-kolumna Milomira Marića - OBEVEZNO PROČITAJTE!

Foto: printscreen/TV Happy

Milomir Marić

Na Saboru trubača u Guči, u veseloj i raspojasanoj atmosferi, gosti iz Hrvatske, Bosne i ko zna sve odakle oduševljeno kupuju i stavljaju četničke šubare sa kokardom i oblače majice s likovima Arkana, Mladića i Karadžića.

- Da ste to hteli da nosite, ne bi bilo rata, opstalo bi bratstvo i jedinstvo, kao u mafiji ili kazamatima Haškog tribunala - kažem naglašeno zajedljivo.

- To je posle svega puka zabava, šegačenje, zavitlavanje, jednostavno, naš hir, obest. Niste nas vi ni na šta naterali - odgovaraju.

Ko nije bio velika jugoslovenska zvezda, taj ne zna šta je radost življenja. Zato sam se i plašio kako će me dočekati u Dubrovniku, Sarajevu, u gradovima koji su obeležili moju mladost. Zapamtili su me iz nekog sasvim drugog filma - rušenja komunističkih tabua, državnih tajni. Mislili smo svi da je to borba za slobodu, opšte dobro. Nismo ni slutili da ćemo razoriti Jugoslaviju ili unesrećiti milione izbeglica i beskućnika.

Foto: youtube.com/printscreen

- Pozdravite nam Voju Šešelja! Previše ste ga ukrotili i pripitomili. Više smo ga voleli dok je divljao u Hagu - govore mi na svakom koraku na Stradunu, Baščaršiji ili Jelačića placu.

Nisam nikada bio ponosan kao krotitelj divljih zveri u raznim političkim cirkusima poslednjih pola veka. Tražio sam, možda uzalud, ljudsku dimenziju kod žrtava golootočana, mučitelja udbaša, komunističkih silnika, terorista u emigraciji, kod kriminalaca i ratnih zločinaca.

Drugi su se nudili za dželate i sudije. Meni je bilo dovoljno da ih razumem u njihovom i, nažalost, našem zajedničkom vremenu. A sami su se više hvalili nego što su se pravdali i izvinjavali. Meni su sve priznavali, a u Hagu i pred domaćim sudovima - ništa, jer ih je neko na pravdi boga optužio.

Teško je govoriti u ime najoklevetanijeg naroda našeg doba. Niko Srbima nije bio zahvalan za oslobođenje, prelazak s poražene strane na pobedničku. Makar za predah na tranzitnoj stanici do nacionalnog preporoda i sopstvene države.

Postalo je pravilo da Srbe optužuju za genocid i ratnu štetu upravo onde odakle su proterani. Srpsko pitanje još nije rešeno i kad Srba negde više nema.

Foto: Tanjug/AP

Bakir Izetbegović

Nema susedne države niti naroda u komšiluku kojima Srbi nisu krivi. U Prištini traže pakt Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Podgorice, Tirane i Skoplja protiv Srbije, kao da on ne postoji decenijama, možda od stvaranja Jugoslavije.

- Moramo se osloboditi od genocidaša i ukinuti Republiku Srpsku - uzvikuje Bakir Izetbegović u ostvarivanju "Islamske deklaracije" oca Alije. A na Kosovu se u svakoj preostaloj srpskoj kući, crkvi i manastiru pričinjava Republika Srpska i "velika Srbija". Nijedna Srbija nije dovoljno mala da ne bi bila prevelika u očima njenih neprijatelja.

Čak i mini-Šengen, kao razumni zahtev međunarodne zajednice za pomirenje i napredak na opustošenom i ojađenom zapadnom Balkanu, nekima deluje kao obnova Dušanovog carstva ili četvrta Jugoslavija.

Mnogi i u Beogradu smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena, da nije denacifikovana, iako su Srbi proglašeni za nove naciste, da bi u savremenoj nemačkoj Evropi bili zauvek zaboravljeni Holokaust i pravi, istinski nacistički zločini.

Sad je nepovratno kasno za sve i pored doživotne robije za genocid Ratku Mladiću, Srbija se neplanirano uspravila, nije više ponizna, nikome nema nameru da se unedogled izvinjava. Više ne toliko za genocid i ratne zločine, već za nešto daleko opasnije. Za ekonomski napredak, puteve i pruge, strane investicije, zaposlenost, izvoz, snalaženje u vanrednim situacijama - od poplava do planetarne epidemije koronavirusa.

Foto: Tanjug/AP

Ratko Mladić

Dobro, i među nama ima dosta onih koji su ubeđeni da nam koridori nisu potrebni i da to grade naši krvni neprijatelji da nas lakše tenkovima okupiraju, kao što nam podmeću kojekakve fabrike i gasne komore da istrebe i potruju ovo malo preostalih Srba. Jedini nam je spas u povratku u srećnu i zaostalu prošlost.

Zato i ne čudi sveopšti strah kad Srbija više nikome ne preti da će se osvetiti za sve nepravde koje su joj nanete nego nudi pomoć u vakcinaciji i lečenju. Srpska medicina nudila je spas i poslednju nadu i u vreme najcrnje legende o Srbima tokom ratova i sankcija, ali to je bila najbolje čuvana javna tajna sramnog licemerja.

Srbi su, ipak, najopasniji kad su mirni. Kad prave puteve za Sarajevo i Prištinu i kad su potpuno otvorili granice umesto da za njih uzaludno ginu. I mi smo, očigledno, na svojim greškama i zabludama malo naučili.