STAJANJE, MINIMALNA PLATA, MERENJE VREMENA PROVEDENOG U TOALETU, STALNA ŠIKANIRANJA...! Ovo je sudbina prodavaca u srpskim buticima!

Foto: freeimages.com

Ilustracija

Una Filipović (32) pet godina radila je kao prodavačica u ekskluzivnoj radnji u tržnom centru u Beogradu. Nakon što je dala otkaz, poželela je da podeli svoje iskustvo i za MONDO je otkrila zašto se više nikada ne bi vratila na rad u butiku. 

Minimalac, stajanje po šest ili sedam sati i svakodnevno maltretiranje od strane mušterija, bili su presudni da donese tu odluku, a jedina svetla tačka jesu kolege, sa kojima je svakog dana delila "dobro i zlo".  

KO IDE U TOALET MORA DA SE UPIŠE

Radnica kaže za MONDO da je najpre imala ugovor na tri meseca, zatim na šest meseci, godinu dana, pa nakon toga na neodređeno.

- Smena u butiku trajala je šest ili sedam sati, sve vreme se stoji i niko nema pravo da sedne, čak ni kada mušterija nema.  Naravno da to ume da bude teško i fizički i psihički. To je tržni centar gde nemaš protok vazuha ni dnevno svetlo. Kada smo išli u toalet, morali smo da se upisujemo, a kada se vratimo da se ispišemo. Moralo je tačno da se zna ko je koliko puta izlazio na pauzu i koliko se zadržao - kaže Una Filipović. 

RAD NA SLOBODAN DAN

Imala sam jedan slobodan dan nedeljno i naravno, nikada nisam znala koji će to dan biti, objašnjava ona. 

- Odlazak iz noćne smene u jutarnju je posebno teško. Radimo do 10 uveče, u pola 11 zatvorimo, dok ujutru već oko 7 moram da budem na poslu. Kada stigne roba, moraš da dođeš, čak i ako imaš slobodan dan. Gledaju da uvek tu bude muškarac da nam pomogne, ali malo je muških radnika u butiku, pa ugladnom devojke sve rade same. Jedina dobra stvar na tom poslu bio je kolektiv, zajedno smo prolazili sve te muke, bilo je lakše da istrpimo sve katastrofe zajedno - kaže ona.

PLATA OD 35.000 DINARA

Sve radnice u eksluzivnoj radnji radile su za isti novac i nije bilo nikave mogućnosti za povećanje, objašnjava Una Filipović. 

- Plata je ostala ista od kada sam počela da radim, dok nisam dala otkaz i iznosila je 35.000 dinara plus prevoz. Sa time sam jedva sastavljala kraj sa krajem, dok platim kiriju ne ostane mi ništa. Najgore od svega je što sam znala da će tako ostati. Bilo da radiš na kasi, da prodaješ, da radiš mesec dana ili pet godina, plata je ista i nikakvo napredovanje nije moguće - kaže radnica u tržnom centru. 

MUŠTERIJE PSUJU I PRETE

Ipak, kako kaže, ništa od toga joj ne bi teško palo, da nije bilo katastrofalnih situacija sa mušterijama koje su svakodnevno dovodile do stresova, a niko od nadređenih nije smatrao da treba da reaguje. 

- Svakodnevno se dešavalo da se neko istresa na nama, zato što ima loš dan ili prosto, zato što mu se moglo. Mušterije se svađaju ako hoćeš da proveriš koliko imaju stvari, ako ne možeš da im vratiš novac za kupljenu stvar psuju i prete - kaže radnica. 

ŽENA JE PLJUNULA NA VRATIMA Jedan čovek je hteo da udari koleginicu i rekao da će je sačekati posle posla, zato što njegovoj ženi nije mogla da zameni haljinu. - Jednu koleginucu je žena pljunula kada joj je prišla, zato što joj je torba pištala na izlazu. Svačega je bilo, teško je to zaboraviti i posle svega sam rekla, nikad više rad u trgovini. Dala sam otkaz iako nisam imala nikakav drugi posao i ne kajem se. Bilo je teško jedan period, ali sada sam našla posao gde me niko ne maltretira, nije idealno ali zadovoljna sam - kaže ona.