KAKO SE "RUŽNO PAČE" ZAČELO U SMEDEREVU: Poznati pisac bajki Hans Kristijan Andersen boravio je u Srbiji
IZVOR: Vlada Arsić - 21.04.2024 | 01:30
Legenda kaže da je čuveni pripovedač ostao zadivljen lepotom srpskog naroda, naročito devojaka, te da ga je to podstaklo da napiše priču o tome kako svako može da bude i prekrasni labud
Od Kopenhagena preko Nemačke i Alpa do Italije, pa preko Sicilije, Sredozemnog mora do Malte i Grčke, odatle u Carigrad, pa preko Crnog mora do dunavske delte i onda uz Dunav do Beča... preko Srbije. Ovako je Momčilo Petrović, autor knjige "147 priča iz zanimljive istorije Srba", opisao putešestvije Hansa Kristijana Andersena, nadaleko poznatog pripovedača bajki. Pretpostavljamo da bi ovakvo putovanje mnoge impresioniralo i danas, a kamoli tada, krajem 1840, kad je ovo bio ne samo zanimljiv već i krajnje opasan poduhvat.
Iako prvenstveno poznat kao pisac bajki, Andersen je bio i plodan književnik, autor romana i pripovetki, ali i vrstan putopisac. Upravo će ovo poslednje biti i tema naše priče jer je samo godinu dana kasnije objavio putopisnu knjigu "Bazar jednog pesnika", koja se, dobrim delom, bavi i Srbijom i njenim ljudima.
Na tom putovanju, između ostalog, obišao je ili prošao kraj Kladova, Stare Palanke, Pančeva, Beograda, Zemuna i Novog Sada, ali ga je najviše oduševilo Smederevo! Doduše, za ovu poslednju tvrdnju nema ama baš nijednog dokaza ili istorijskog izvora, ali su se stari smederevski hroničari kleli da je baš ovde, na ušću Jezave u Dunav, ružnjikavi Danac satima gledao i divio se lepoti smederevskih devojaka. Štaviše, prema njihovoj tvrdnji, baš tada je i začeta priča o ružnom pačetu koje će se, jednog dana, pretvoriti u prekrasnog labuda.
Izvesno je da smederevske cure nisu dočekale da se uvaženi gost prolepša, ali je ovo njegovo putovanje ipak ostalo vredno pažnje. Ponajviše zbog opisa tadašnje Srbije iz kojih proizilazi da mu se dopao naš narod, folklor, a ponajviše naše šume!
- Kroz ovu mračnu hrastovu šumu bežao je ka reci Savi Crni Đorđe, prvi oslobodilac Srbije; ova šuma i ova reka bili su poprište jedne od tragičnih scena ondašnje borbe, koja živi i živeće u narodnoj pesmi. Crni Đorđe pobegao je sa starim ocem, pastirom Petronijem; već su videli reku Savu i granicu Austrije, a oca je ispunio bol što napušta otadžbinu; zamolio je sina da se preda da bi mogli da umru na otadžbinskom tlu - piše u svom "Bazaru" čuveni pripovedač koji je ovu priču, verovatno, čuo od srpskih vodiča.
Ne znamo da li su mu njegovi pratioci objasnili da se ovo dogodilo u godinama pre ustanka, pre nego što je Karađorđe i postao vožd, ali i to da se uistinu nije predao, već da je ocu ispunio želju tako što ga je ubio i ostavio da počiva "na otadžbinskom tlu". Nažalost, istina često zna da naruši romantičarske snove, valjda je stoga tako često i prećutkujemo.
Iako nije kročio na tlo Beograda, Andersen ga je dugo i pomno posmatrao s reke. Očigledno je na njega ostavio jak utisak, pa je to zabeležio.
- Beograd sa svojim belim minaretima ima najviše istočnjačkog od svih gradova koje sam video u Srbiji. Tvrđava sa svojim džamijama stoji na vrhu strme stene i oko nje je grad sve do obala Save i Dunava - piše i navodi da je te 1841. u Beogradu bilo čak 14 džamija.
Pažnju mu je privukla i Kula Nebojša, za koju je od srpskih prijatelja čuo šta se sve kraj nje, kao i u njoj, dešavalo tokom prošlosti.
- Ispod, tamo gde se Sava uliva u Dunav, nalazi se oronula kula, Nebojša, što znači "ne boj se"; sa ovih otvora su u reku bacani leševi pogubljenih. U ovoj kuli, u najdubljoj tamnici u koju je prodirala voda, bio je zatočen plemeniti knez Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša, koji je u otvorenoj borbi naterao pašu da izruči zarobljenike.
Dugujemo mu spomenik
Andersen ne krije da ga je ovo mesto naježilo i zastrašilo, te da se pred njim otvorila prava slika užasa koje su Srbi trpeli pod Otomanskim carstvom, a o čemu se u Evropi znalo malo ili gotovo ništa.
- Pri pogledu na ovaj jezivi propali toranj čini mi se kako osećam da me vlažni zidovi stežu poput trolovih nogu - piše bajkopisac koji shvata da život neretko zna da napiše i najbolje i najnesrećnije bajke i nastavlja: "Kakve se samo strahote vezuju za ovaj prizor koji sada pred nama leži ispunjen najlepšom sunčevom svetlošću, sa svežim zelenim drvećem, suncem obasjanim minaretima, kupolama i kućama s crvenim krovovima."
Ranko Jakovljević, hroničar Negotina i okoline, svojevremeno je pokrenuo inicijativu da se čuvenom Dancu podigne spomenik u Kladovu, ali zvaničnici još nisu odgovorili. Ako ni zbog čega drugog, zaslužio je za predivan opis ove varoši sredinom 19. veka, ali i ukazivanje muke srpskog naroda, na njegov ropski položaj i tešku bedu u kojoj je živeo.
Opisujući plovidbu kroz opasne brzake Đerdapa, mesta na kojima brodovi nisu mogli da savladaju moćnu reku, Andersen navodi da su tada na scenu stupali "jadni i siromašni Srbi", koji su konopcima vukli plovila, gazeći strmim stazama uz obalu. Istovremeno, zbog sopstvene bezbednosti, putnici bi se iskrcali, išli pešice i posmatrali ovu nadrealnu scenu.
Putopis "Bazar jednog pesnika" objavljen je davne 1842, a ne tako davno preveden je na srpski i objavljen u izdanju Srpske književne zadruge. Teško je reći da li je Andersen prvi Danac koji je došao u Srbiju, ali je sigurno da je bio među prvima. Inače, diplomatski odnosi između Danske i Srbije uspostavljeni su tek u jeku Velikog rata 1917.
Živeo u bajkama
Generacije dece širom sveta odrasle su na bajkama Hansa Kristijana Andersena. Osim "Ružnog Pačeta", napisao je i "Carevo novo odelo", "Malu sirenu", "Princezu na zrnu graška", "Palčicu" i mnogo toga drugog. Manje je poznato da je imao teško detinjstvo i da je bio veoma povučen. Mučio ga je fizički izgled, ali i siromašna porodica, u kojoj je odrastao. Nakon rane smrti oca majka se propila, a mali Hans sreću je pronašao u bajkama.
Andersen je ukazao na muke srpskog naroda i njegovo ropstvo pod Turcima
BROJKA:
1941. Hans Kristijan Andersen boravio u Srbiji
BONUS VIDEO