POTRESNA ŽIVOTNA ISPOVEST BOJANA LEKSINGTONA: Sa 17 godina ležao sam u samici zbog Ratka Mladića!

Foto: youtube.com/Novo jutro

Bojan Vasković

Frontmen Leksington benda Bojan Vasković (37) ispričao je da je sa sestrom i majkom ležao u zatvoru zbog toga što su ih teretili da su krili generala Ratka Mladića nakon rata u Bosni, u vreme kada je bežao od odlaska u Hag. Pevač je objasnio da su njegov otac Ljubomir, majka Ljiljana, sestra Tijana i on bili kolateralna šteta tadašnje vlasti, te da su na pravdi boga mučeni bez ijednog dokaza.

Foto: <a href="http://www.profimedia.rs" target="_blank">www.profimedia.rs</a>

Ratko Mladić

- Kada smo otišli iz Sarajeva, moja porodica i ja smo bili u minusu kad su finansije u pitanju. Živeli smo kao krtice, 100 metra ispod zemlje. Užasan je bio period hapšenja, gde smo zaista onako, kao porodica, a pogotovo sestra i ja, bili kolateralna šteta tadašnjeg režima. Mene su teretili kada sam imao 17 godina da sam krio Ratka Mladića. Bio sam dva i po meseca u samici, moja majka osam meseci, sestra je provela dva i po meseca, a otac je za to vreme bio sam kod kuće. Zbog čega? Zato što je majka radila u birou Republike Srpske, kod već pokojnog Jovana Đoga, koga su teretili, kao prvooptuženog, za skrivanje Ratka Mladića. Zamislite mene sa 17 godina da sakrivam Ratka Mladića?! Čoveka ne znam, nikad ga nisam video u životu - rekao je pevač u emisiji "Preživeli" i nastavio:

 

Pre rata smo išli kod muslimana na Bajram Bojan se prisetio i druženja sa prijateljima iz Sarajeva, te napomenuo da nije tada znao verske razlike: - Rat je sve poremetio, ljude je uništio. Pre rata smo išli kod muslimana na Bajram, a oni su dolazili kod nas na slavu. Sve je to bilo normalno. Najbolji prijatelj mog oca bio je musliman.

 

- Zamislite to da su hapsili mene i moju sestru, a majku ucenjivali da nešto kaže! Tipičan politički slučaj! Sada mogu o tome otvoreno da govorim, zašto što je posle 11 godina pravda pobedila, a mi smo oslobođeni. Kada smo bili u zatvoru, svi su bili dobri prema nama, znali su da smo tu na pravdi boga. I tamo ima ljudi, ne želim da se sećam tog perioda, samo znam da sam mnogo čitao, trenirao sam i tada sam zapalio prvu cigaretu. Bio sam u Centralnom istražnom zatvoru u samici i zbog toga nisam imao kontakt s ostalim zatvorenicima. Ništa nisi uradio, ne znaš zašto si tu i do kada ćeš da budeš, to je prava agonija. Kada je došao advokat, prva rečenica mu je bila: "Sine, i ovo će proći." Video je da sam mlad, klinac, video je da sam uplašen. Nisam znao šta je s majkom, ocem, sestrom, 15 dana nisam imao informacije, dok nije došao advokat, on je rekao: "Politički je slučaj, proći će kako će proći, mi nemamo nikakav uticaj", 11 godina je trajao proces.

Bojan se posle priče o Ratku Mladiću osvrnuo i na period početka rata u Bosni, pa otkrio detalje pakla kroz koji njegova porodica prošla.

- Oko '92. napustio sam Sarajevo, imao sam 10 godina, a sestra 15. Mnogo mi je krivo što sam morao tako rano da odem odatle. Voleo bih da ga nikada nisam napuštao i da se rat nikada nije desio. Sve se dešavalo iznenada. Čak i kada je rat počinjao, kad se zakuvavalo, mi nismo verovali da će do rata doći. Da je neko mogao da pretpostavi, svi bi se povukli, neki ljudi su imali predosećaj i informacije da će to da se desi, pa su zapalili u Kanadu i Ameriku - priča pevač i objašnjava da su se njegovi roditelji trudili da on i njegova sestra imaju sve i da nikako ne osete krizu:

 

Foto: youtube.com/IzProfilaTVGrand Bojan: Snajperista je pucao na tatu, ostao je nepokretan Vasković je do detalja opisao trenutak kada je njegov otac tokom rata pogođen snajperom u nogu, zbog čega je do kraja života morao da bude u invalidskim kolicima. - Moj otac je radio u sektoru za razmenu zarobljenika, pa je zbog toga imao radno vreme. Mogao je da izdejstvuje da ne bude na prvoj liniji fronta jer ima malu decu, zbog toga je imao beneficije. Kada se jednog dana vraćao s posla, na jednoj čistini, gde je snajper-zona, ljudi su pretrčavali noću, tu se često pucalo. Na tom polju ga je snajper pogodio, ciljao ga je pravo u srce, ali je pogođen u nogu. Kada je pokušao da je pomeri, shvatio je šta se desilo. Razmišljao je da li da se ubije ili da nastavi da živi, mislio je da ostaje bez noge. On je 25 godina bio u invalidskim kolicima, zapravo sve do smrti. On se nekako nadao da će uspeti putem napretka medicine da stane na noge, ali to se nikada nije desilo - rekao je pevač.

 

- Mojima je jedina stvar u glavi u trenucima rata bila kako da zaštite decu. Imali smo stan u naselju Dobrinja, tu smo živeli poslednje dve godine do rata. U drugom delu grada, u naselju Pafalići, imali smo kuću. U toj kući su živeli baba i dede i tog kobnog dana tata i ja smo otišli kod njih i ostali zarobljeni. U tom trenutku više nismo mogli da se vratimo u naselje gde nam je bio stan, na svoju adresu, otac i ja. Mama, sestra, baka i njena majka su ostale tamo. Iznenada se 15. i 16. maja desio napad na naselje u kom smo bili. Naše prve komšije Hrvati i muslimani nisu znali da će se desiti vojni napad. To je, zapravo bio početak rata. Kao dete sam bio svestan opasnosti. Pucano je na nas, ja sam imao devet godina u tom trenutku. Ljudi su ginuli od granata. Dok smo bežali kroz šumu, gazili smo preko mrtvih. Slike su mi do danas ostale u glavi. Sećam se kada mi je tata rekao da sam mu se obratio rečima: "Tata, ja se bojim." Danima sam bio u velikom strahu - priseća se Bojan.

 

Foto: printscreen/instagram.com/bojanvaskovic_official

Bojan sa suprugom

Borili su se za ženin život, dok mi je ćerka bila kritično

 

Bojan Vasković je u svojoj ispovesti ispričao i kroz kakvu je dramu prošao kada se stanje njegove supruge Sandre zakomplikovalo, pa se porodila prevremeno sa ćerkom Anđelinom, koja je u trenutku kada je došla na svet bila teška svega 860 grama!

- Supruga mi se porodila tri meseca pre termina u šestom mesecu. Mi odlazimo na Rodos, njoj tamo puca vodenjak i najgore je što ne postoji direktan let. Nas dvoje sami, ona zove svoju doktorku, koja joj kaže da odmah nađemo bolnicu jer se ona otvorila dva prsta. Meni doktor kaže da nemaju u bolnici inkubatore, da decu pakuju u neke specijalne kutuje i šalju na Kipar. Evo i sada se ježim kada pričam o tome. U jednom trenutku mi se bore za život i ćerke i žene, šanse su bile pola-pola. Više nije pitanje da li će dete da preživi, već je i život majke ugrožen. Molili smo se bogu, jedino smo to mogli. Imali smo opciju Atina ili privatan let za Beograd ako nam doktor to odobri, što je doktor nakon 24 časa i odobrio. Sandra je bila više za Beograd jer je tamo njena doktorka koja je vodila trudnoću. Rekla je da nam je svaki dan bitan i veća je šansa da se dete živo rodi. Jednog jutra stigla mi je poruka da se porodila, ali da postoje rizici po bebu da preživi. Moliš se bogu da beba ojača. Ona se rodila u šestom mesecu sa 860 grama i pala je na 780 u jednom trenutku - priča pevač i dodaje da se zdravstveno stanje bebe neprestano menjalo:

- Kad sam video bebu, bila je, kao šaka, mala. Agonija kreće kad su je prebacili na Institut za neonatologiju. Tu kreće haos. Doktori ne smeju da te hrabre i bodre. Moraju da govore činjenično stanje i šta sve može da te čeka. Šanse su bile 50-50 odsto da dete preživi. Stanje se menjalo iz minuta u minut. Jednog dana ti kažu da je dobila gram-dva, ti se raduješ kao da je dobila pet kilograma! Već sledećeg dana ti kažu da se ne bori više, to su žestoki šokovi za nas. Kad je dostigla dve kile, mogla je da izađe sa instituta.