OVO NISTE ZNALI O NAŠEM NOBELOVCU
IZVOR: Katarina STAMATOVIĆ - 14.10.2017 | 05:35
Jubilej, 125 godina od rođenja Ive Andrića, obeležava se brojnim programima koje organizuju SANU i Zadužbina Ive Andrića, kao i pojedinačne ustanove u Beogradu i Srbiji, a svečana akademija je zakazana upravo za 13. oktobar, na dan kada se 1974. Andrić poslednji put pojavio u javnosti.
Foto: instagram.com/_lilith_nyx
- Tada su u Narodnom pozorištu u Beogradu Andrić, Crnjanski, Selimović, Ćopić, Matić, Vučo, Popa i Raičković čitali svoje radove u čast oslobođenja Beograda. Andrić je poslednji put javno čitao odlomke svojih pripovedaka pred odlazak u bolnicu, odakle se nije vratio - kaže akademik Miro Vuksanović, predsednik UO Zadužbine Ive Andrića i predsednik Organizacionog odbora za obeležavanje jubileja.
KOGA BRIGA KAD SAM ROĐEN
U nekim zvaničnim dokumentima piše da je naš jedini nobelovac rođen 9. oktobra 1892. u Travniku, u drugim pak dan kasnije, a sam je Andrić nekom prilikom dilemu razrešio rečima: "Koga interesuje u koji datum i u koji sat sam ja rođen!"
Ponavljao sedmi razred, pa postao nobelovac |
|---|
Koliko je zanimljiv život imao svedoči i to da je ponavljao sedmi razred, da je bio uvaženi diplomata i ambasador, između ostalog i u Berlinu za vreme najvećeg uzleta Hitlera, poliglota, predsednik Saveza književnika Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata i član Komunističke partije, a pojedini tvrde i mason.
MAŠTAO ISPRED KNJIŽARE
Andrić je pisao o tome kako su mu knjige bile neostvaren san sve do 15 godine, sećao se kako bi stao pred izlog knjižare i gledao naslove i korice. Nikad nije zaboravio siromaštvo iz kog je potekao, pa je kasnije novčani deo Nobelove nagrade poklonio za unapređenje biblioteka u Bosni i Hercegovini. Drugi deo nagrade, prema testamentu, kao i sva sredstva od autorskih honorara prepisao je zadužbini koja je ponela njegovo ime.
U času smrti, 13. marta 1975, imao je nepune 83 godine.
"Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah. A kod književnika i svakog 'javnog radnika' dolazi uz to još i odvratnost od glupih i neiskrenih nekrologa koji nas čekaju...", ostao je zapis u Andrićevoj beležnici.
Afera sa kumom
Svojevremeno je beogradska čaršija brujala o ljubavnoj aferi koju je Andrić imao sa suprugom svog kuma Gustava Krkleca. Kad je te 1925. i sam Krklec shvatio šta se dešava, upitao je kuma, a on mu je odgovorio: "E, moj Gustave, to ti je kao letnji pljusak: kako dođe, tako i ode!"
Čarape od dadilje
Andrić je u Višegradu živeo kod tetke i teče dok je pohađao školu, a voljenu dadilju posećivao je i godinama kasnije. Kad god bi svratio u Višegrad, odlazio je kod dadilje, koja bi mu uvek pripremila vunene čarape na poklon.
Odbio Holivud
Ni desetine hiljada dolara, što je šezdesetih godina bilo bogatstvo, nisu ubedile Andrića da Holivudu odobri ekranizaciju romana "Gospođica". Naime, na vratima pisca se pojavio američki producent koji je, po vlastitim rečima, došao u Beograd samo da vidi tog pisca koji je, suprotno Hemingveju i Fokneru, odbio toliki novac za samo jedan potpis na ugovoru. Pisac nije imao ništa protiv skraćivanja, ali jeste protiv izmena.
Živeo kao podstanar
Delo "Na Drini ćuprija" nastalo je u sobičku u Prizrenskoj 7, gde je živeo kao podstanar za vreme rata i gde su nastala njegova najznačajnija dela, a koje je počeo da objavljuje tek po završetku okupacije. Roman "Omer-paša Latas" pisan je u stanu na Andrićevom vencu 8. Iz ovog stana, u kome je od 1958. živeo sa suprugom Milicom Babić, Andrić je otišao da primi Nobelovu nagradu, a danas se na ovoj adresi nalazi Spomen-muzej Ive Andrića.
Hitlerov rođendanski žur
Andrić, obučen u tamnoplavi frak izvezen zlatnim šarama, ogrnut pelerinom i s trorogim šeširom ukrašenim belim nojevim perjem na glavi, predao je 19. aprila 1939. diplomatsku notu nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru. Kancelar je s Andrićem kurtoazno razgovarao o unapređenju nemačko-jugoslovenskih veza u nauci i kulturi. Dan kasnije, naš čuveni pisac je sedeo u počasnoj loži na velikoj paradi povodom Hitlerovog rođendana.
Najveća muka mog života
Andrić će malo govoriti, a još manje pisati o vremenu svoga boravka u Berlinu. U jednom sećanju na to vreme, iz 1946, bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što je lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca, kazaće: "Nemci i Nemačka! To je najveća muka moga života, slom koji može značiti u čovekovoj sudbini ili prekretnicu ili smrt. To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje."