Milena Grujić, rediteljka o kojoj će se tek govoriti: Odmetnici i marginalci inspirišu me već duže vreme!
IZVOR: D. STANKOVIĆ - 12.05.2020 | 03:45
Milena Grujić je tek završila režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Srdana Golubovića, a njena dva kratka filma "Fajront" i "Sve što raste" proputovali su svet i pokupili više festivalskih nagrada.
Foto: Privatna arhiva
Snimala je film o 11-godišnjoj kineskoj gimnastičarki, a onda se uhvatila ukoštac sa beogradskim "momcima bez budućnosti".
Grujićeva živi u Žarkovu i imala je prilike da doživi razne obračune, od sitnih čarki do pljačke menjačnice, koja je pošla po zlu, a koja je i inspirisala da napiše scenario za svoj dugometražni prvenac "A. S. (25)", čije se prikazivanje očekuje.
Koje vas teme inspirišu?
- To se menja, zavisi od trenutnih okolnosti, stanja, iskustva... Već duže vreme me inspirišu priče o odmetnicima, marginalcima, ljudima izopštenim iz društva, nepravdi i predrasudama. Mislim da sam trenutno na prekretnici jer mi se u poslednje vreme motaju po glavi nešto vedrije priče o nasleđu, slučaju, ljubavi i porodici...
Film "Sve što raste" nastao je u Kini. Kako je izgledao susret sa tom kulturom?
- Kina za mene nije bila potpuno nepoznata zemlja. Imala sam predznanje, koje mi je pomoglo da bez predrasuda i sa velikom željom za otkrivanjem pristupim ovoj širokoj kulturi. Moji mama, baba i deda živeli su u Kini tokom sedamdesetih i sve, od njihovih priča, prijatelja, pa do nameštaja koji su doneli u kuću, doprinelo je mom upoznavanju sa Kinom, a možda najviše moja baba Mira, koja je bila glumica. S posebnim senzibilitetom i magičnim osećajem za život umela je da dočara dane provedene u "svojoj" Kini. Uvek ću ovu zemlju tako romantično i doživljavati - kao nešto čarobno i njeno.
Foto: youtube.com/printscreen
Kineska gimnastičarka nastavlja da vežba uprkos očiglednom bolu koji oseća, što je zabeleženo u zadnjem kadru. U "A. S. (25)", takođe, postoji čarobni kadar. Da li ti kratki momenti prave velike filmove?
- Volim filmove u kojima je tako, ali mislim da to ne mora uvek da bude slučaj. Film je vrlo složen sistem detalja koji se prepliću i koji su međuzavisni, sastavljen od kratkih momenata, od 24 sličice u sekundi čije se značenje formira u svesti gledaoca, a posredstvom montaže, fotografije, glume, muzike, scenografije, kostima... Kraj filma "Sve što raste" ne bi ostavio isti utisak da se odgleda samo poslednjih desetak sekundi. Velike filmove prave jedinstveno vođeni i dobro komponovani momenti, koji ostavljaju utisak na gledaoca iz raznih razloga - narativnih ili vizuelnih.
Šta za studenta režije znači vreme provedeno u stranoj zemlji?
- Snimati film na jeziku koji ne razumeš, u kulturi koja ti je potpuno nova i donekle strana ograničavaju, dok sa druge strane, dopuštaju slobodu i neopterećenost poznatim. Možete potpuno da se razmaštate, opipate, onjušite, instinktivno doživite i proživite sve što je oko vas, pa zatim nađete najbolji način da to prenesete. Ovo iskustvo zaista smatram neizmernim bogatstvom.