Balet-majstor sa Kube u Beogradu: Održali smo mentalnu disciplinu, sad nas čeka mnogo posla u sali!

Foto: Aleksandar Nalbantjan

Marija Ivet Gongzalez Rodrigez

- Izgubljeno vreme ne možete nadoknaditi - govorila je primabalerina Alisija Alonso. E to je ono što je naš strah danas, kaže Marija Rodrigez.

Kako se osećate u Beogradu?

- U Beogradu se zaista osećam dobro. Zavolela sam Beograd. Divno sam primljena.

Sigurno je bilo teško tokom izolacije, biti daleko od kuće...

- Izolacija je bila teška za sve. To je jedna nova situacija u našem životu koju niko nije mogao predvideti. Zahvalna sam za ogromnu podršku Nacionalne fondacije za igru, ali i svih mojih učenika. Naša pauza je trajala samo nekoliko dana. Nakon prvog šoka uspeli smo da organizujemo onlajn nastavu klasičnog baleta. Uz rad sa decom i mladim igračima bilo mi je mnogo lakše.

Šta je ono što plaši igrače, odnosno umetnike, najviše?

- Za igrače je ova situacija zaista teška. Balet je profesija u kojoj vas uče od malih nogu da ne smete da prekinete da kreirate i vežbate. Ni jednog jedinog dana! Za umetnike je scena važna. To je cilj i vrhunac njihovog beskrajnog truda i rada u sali. Moja direktorka, primabalerina i balet-majstor Alisija Alonso uvek nam je govorila da "izgubljeno vreme ne možete nadoknaditi". E to je ono što je naš strah danas.

Foto: Aleksandar Nalbantjan

Vežbanje po nekoliko sati i pod maskama

Kako je izgledala vaša igračka karijera?

- Počela sam da se bavim baletom kao jako mala devojčica i imala sreće da radim sa najboljim pedagozima. Od njih sam učila o teškoj i prelepoj profesiji. U Nacionalnom baletu Kube, trupi izuzetne reputacije, došla sam do ranga prve solistkinje i igrala u svim produkcijama izuzetno bogatog repertoara. Imala sam sreću da sa mojom kompanijom obiđem svet i igram na najvažnijim scenama. Nakon toga, postala sam pedagog i balet-majstor i nastavila da radim i gostujem. Kao pedagog, imam želju da prenesem sve ono što sam naučila. Pored tehnike, trudim se da kod svojih učenika razvijem ljubav i posvećenost jer bez toga tehnika nam ništa ne znači.

Ko su danas oni koji imaju priliku da uče od vas?

- To su divna deca. Divni mladi ljudi i umetnici. Oni rade veoma naporno i mnogo toga smo postigli zajedno. Ono što je najvažnije jeste da smo od septembra naovamo izgradili odnos pun poštovanja i ljubavi. Zahvaljujući njima, ali i ostalim pedagozima baletske škole Nacionalne fondacije za igru, sa direktorkom Ajom Jung na čelu, osećam se kao kod kuće.

Sa takmičenja u Nemačkoj u januaru vratili ste se sa čak šest medalja. Kakvi su bili dalji planovi?

- Moji planovi sa njima su bili zaista ambiciozni. Postavili smo ozbiljne ciljeve. Pandemija je učinila da ne odemo na još jedno međunarodno baletsko takmičenje u maju u Grčkoj. Deci je to jako teško palo jer su se predano pripremali. To je podrazumevalo rad od četiri-pet sati dnevno, šest dana u nedelji.

Život se vraća ovih dana u normalno stanje. Kako izgleda rad u baletskoj sali?

- Bili smo presrećni da se ponovo sretnemo u baletskom studiju. Čeka nas mnogo posla. Moji beogradski učenici su sjajni. Vratili su se sa velikom željom i entuzijazmom. Njihova motivacija da uče i napreduju je snažan pokretač za sve nas. Očekuju nas ispiti, program koji je teško sprovesti nakon pauze jer onlajn nastava je održala pažnju, mentalnu disciplinu, ali nije u potpunosti zamenila svakodnevni trening. Radimo svakodnevno po nekoliko sati u malim grupama i pod maskama. Objavili smo i audiciju za prijem novih talenata 28. maja u našoj školi.