Sandra Bugarski ekskluzivno za Srpski telegraf: Lik Pančete je popularan i omiljen
IZVOR: Dragana STANKOVIĆ - 04.07.2020 | 03:45
Pančeta je jako dobro napisan lik i zaista jeste i moćna i duhovita. Da je bilo sreće, Marica bi bila glumica. Ona ne propušta priliku da od svega napravi pozorište ne bi li, pre svega, sebe zabavila, a onda, ako je to moguće, i ostale ukućane ili usputne prolaznike kroz njen život. Meni je u dušu ulila radost dok radim na liku, čitam scenario, učim tekst...
Ako sam iole prenela deo moje lične sreće, onda je zadovoljstvo na mojoj strani, počinje razgovor za naš list glumica Sandra Bugarski.
Već posle prve epizode svi su se pitali gde ste se skrivali, a odigrali ste stotine predstava u centru prestonice. Ima li u tome ironije?
- Nigde se ja nisam skrivala. Sve ove godine mirno živim život, a uloge biram u odnosu na to koja mi se dopadne ili već ne dopadne. Dozvolila sam sebi tu vrstu privilegije jer nisam ničim uslovljena da nešto moram. Bar ne dosad.
Približava li nas to teoriji da čega nije bilo na TV da se nije dogodilo?
- Televizija je čudo, to je istina, ali ne bih se složila sa ovom teorijom jer se, nažalost, na televiziji najčešće nude poluistine ili neistine. Pre će biti da je ono što vidiš i čuješ suprotno od onoga šta je zapravo stvarnost i istina. A što se tiče mog lika u seriji i te vrste lične promocije, tačno je da je među ljudima lik Pančete postao popularan i omiljen i to mi je drago. Ušla sam ljudima u kuću i oni sa mnom na ulici pričaju i pitaju me, kao da se znamo. Dok sam komunicirala sa publikom koja dolazi u pozorište, bilo je ređe i sofisticiranije.
Foto: Aleksandar Krstović
Dugogodišnji ste član BDP. Hoće li teatar na krstu vratiti stari sjaj pod dirigentskom palicom Juga Radivojevića?
- Videćemo šta će Jug uraditi. Još je prekratko vreme otkako je seo na mesto direktora da bi se o tome izjašnjavala. Navijam za svakog ko je na tom mestu jer zapravo navijam i obožavam BDP! Jug je pun ideja i inovacija koje želi da sprovede. Vreme će pokazati da li će u tim radikalnim metodama i uspeti.
Šta je teatar za glumicu iz klase Radeta Markovića? Čemu vas je naučio velikan našeg glumišta?
- Za mene je pozorište hram u kojem su reči pisaca molitvenik, a glumačka igra put do kosmosa i nazad. Velika je čast i privilegija biti u klasi Radeta Markovića. Svaka njegova reč mi je urezana u pamćenje. I dan-danas sam mu zahvalna kako nas je i čemu sve naučio. Ukus i mera je najkraći savet koji nam je dao, a to je zapravo recept i za život i za posao kojim se bavim.
Kakav je osećaj kad padne klapna, a kakav kad se spusti zavesa?
- Uvek se trudim da dam maksimum i na snimanju i u pozorištu. Samo što na setu imate pravo na grešku. Pozorište je za maratonce.
Hoćemo li vas gledati u nekoj predstavi pod vedrim nebom? Mislite li da Taš može postati tradicija, s obzirom na to da su se od antičkih vremena predstave igrale na otvorenom?
- Volim i poštujem pozoriste u svakom obliku, ali sam rada da se spasu žive glave i da iz epidemije izađemo sa što manje žrtava, a onda ćemo uspostavljati pozorište gde god. Kamo sreće da se otvaraju nove scene i da neka buduća pozorišta niknu na još mnogo punktova po gradu. Samo da sve ovo prođe...