VJERA MUJOVIĆ: Grešaka se ne treba plašiti!
IZVOR: Katarina STAMATOVIĆ - 30.10.2017 | 06:35
Vjeru Mujović šira publika zna kao Rajnu iz serije "Moj rođak sa sela", ali i kao doktoru iz "Selo gori, a baba se češlja", a popularna glumica je proteklog vikenda imala težak zadatak budući da je bila jedan od članova žirija na ovogodišnjem Jesenjem pozorišnom festivalu Emira Kusturice, a koji se drugu godinu zaredom održao uz podršku kompanije NIS u Drvengradu.
VETAR U LEĐA
- Zadovoljstvo je videti radoznalost, hrabrost i borbenost mladih. Kusturica je svestan koliko je mladost ove zemlje važna i koliko je važno tim mladim ljudima dati vetar u leđa jer kasnije sve to ide samo po sebi. Jako mi se dopada ideja da oni dobiju priliku i imaju mesto gde mogu da dođu i pokažu svoj rad - započinje glumica razgovor za Srpski telegraf.
Prema njenim rečima, zadovoljstvo je bilo gledati mlade kolege u predstavama i na radionicama koje su održane na Mećavniku.
- Mislim da su mladi glumci, dramaturzi i reditelji zaista fantastični! Nedostaje im samo veći rizik i da se ne boje da greške. Mi smo svi skloni kritici ovog vremena, a i kritici mladosti, ali zaboravljamo da im nije baš lako da odaberu prave vrednosti, pogotovu zbog toga što im se nudi svašta. Samo treba da znaju i veruju da se svaki rad isplati i da će svaki trud biti nagrađen - kaže Vjera.
NA RUSKOM O GEVARI
Na pitanje da li je ikada razmišljala da napusti zemlju i okuša sreću tamo daleko, poznata glumica naglašava:
- Čovek gde god da ode je stranac. Uvek su me zvali da radim projekte u inostranstvu kao nekog ko je zanimljiv zato što dolazi sa ovih prostora. Ali ako se otuđimo sa ovog prostora, nećemo biti zanimljivi ni drugima.
Pozorišna publika ima priliku Vjeru da je gleda u Narodnom pozorištu, u dramama kao što su "Velika drama", "Zli dusi" i "Antigona", ali i na sceni Madlenijanuma, gde igra u izuzetnoj postavci "Tvoja ruka u mojoj", komadu koji je baziran na pismima Čehova i supruge mu Olge. O novim planovima kaže: "U planu je predstava koju ću igrati na ruskom jeziku, na festivalu Zlatni vitez, a koja se priprema povodom pedesetogodišnjice smrti Če Gevare."
Kovačević studentima: Umreće tužni i depresivni
Izuzetno posećena bila je u Drvengradu i radionica dramskog pisca i akademika Dušana Kovačevića, koji je odgovarao na brojna pitanja i nedoumice studenata.
- Kada imam neku dilemu, prelistam Andrićeve "Znakove pored puta" ili se u trenucima kada mi nešto pametno zafali okrenem Čehovu, čije priče prelistavam - istakao je Kovačević i dodao da je umetnost vrsta samolečenja i zapravo "način življenja".
- Trenutak sreće traje samo jednu noć jer se ujutru pojavljuju novi problemi... Kao umetnici, mi smo neizlečivi mazohisti i ništa nas neće izlečiti. Umrećete tužni i depresivni - poručio je Kovačević.
Prema njegovim rečima, u proteklih 50 godina imao je silne i ozbiljne bolesti. Na drugoj godini je, otkriva, hteo da napusti akademiju zbog "materijalno-psiholoških problema".
- U dramama koje sam napisao nalazi se sve ono što me je mučilo, plašilo, odvodilo u depresiju, zapitanost zašto smo takvi kakvi smo... Više puta sam bio u bezizlaznim situacijama i imao realan strah od smrti, i to je bio povod za prvi komad "Maratonci trče počasni krug". Naišao je sledeći strah, pa sledeći, pa strah od života... - navodi akademik i dodaje da je čak nekoliko puta pokušao da ide kod psihijatra, ali da je ustanovio da je njima teže nego njemu, pa je razgovarao s prijateljima.
Buduće kolege je savetovao da je važno da se u prvih pet do deset minuta komada dogodi nešto što će učiniti da gledaoci zaborave da su im ukrali auto ili da su im deca zapalila stan jer u današnjem vremenu velike brzine čovek mora da zna šta gleda.
Jedan od naših najznačajnijih dramskim pisaca kaže da ima precizno osećanje da je uradio više nego što je očekivao i manje nego što je mogao, a da u mladosti nikad nije ni pomislio da će biti pisac.
- Osuđen sam da i dalje pišem jer imam potrebu da pišem. Pisanje je vrsta oslobađanja i lepo je ako vam je to i posao, ako možete od toga da živite - kazao je Kovačević i poručio da je uveren da će ono što valja u umetnosti preživeti, a da mora se uložiti ozbiljan rad jer se kuća ne zida od kartona.