Đorđe Sibinović o svom novom romanu "Roditelji": Rodni identitet je vrsta kulturološke podvale

Foto: Privatna arhiva

Đorđe Sibinović

Iz te ljutnje proistekla je želja da se i u književnosti bavi temom morala, koja je rezultirala romanom "Roditelji", u kom je pisac eksplicitnim narativom označio problem zlostavljanja žena, ne štedeći sredinu u kojoj bitišemo.

* U vašem romanu se samo oni koji izbegavaju ogledalo neće pronaći. I muškarci i žene koračaju ka večnosti kao junaci "Roditelja", koje će na kraju vezati samo grob, u kom će ležati jedni pored drugih. U kojoj meri nas određuju polni identiteti?

- Mi imamo polne identitete koji se zasnivaju isključivo na biološkim svojstvima, a ne na našem učešću u svetu, kulturi ili u svemu onome što se naziva vrednost. Ukoliko na neki način želimo da projektujemo biološka svojstva pola na rodnu poziciju u kulturi, nismo mnogo daleko od fašizma, koji je smatrao da neka biološka svojstva mogu biti tačke našeg razvrstavanja na postojanju u ovom svetu. Za mene je podela na muškarce i na žene kao subjekte koje treba da ostvaruju vrednosti i prava u kulturi i modernom društvu pogrešna metodološka pozicija, koja više sugeriše naše razlike i obavezuje nas da ih izoštravamo u međusobnim odnosima nego što nas približava i čini jedinstvenim. Mi smo na ovom svetu da bismo bili jedno, a ne da bismo bili zajedno.

Od aplauza Paskaljevićevim junacima do ekstremnog bola Đorđe Sibinović je imao sreću da kao neki holivudski junak, kao dečkić iz jednog malog grada, sličnom onom iz "Varljivog leta", gleda filmove Gorana Paskaljevića zajedno sa svojim odeljenjem. Da uz Zelenog Bilija aplaudiraju Bati Živojinoviću, koji lomi konja u "Psu koji je voleo vozove", a onda da dođe u Beograd da studira i da u jednom trenutku postane intiman prijatelj s idolom, do te mere da su postali koautori i da su počeli zajedno da prave film. - Njegova smrt me je vratila 1.000 godina unazad u jednu emociju koja se može imenovati samo kao duboki bol i u ovom trenutku, osim velikog bola za prijateljem, ne mogu da se izjasnim ni o čemu što je vezano za taj tragični događaj.

* Da li to znači da negujete animu, bez koje, prema Jerotiću, pisac nije kompletan?

- Napisao sam pesmu koja je ušla u antologiju i koja počinje stihom "Kada sam bio žena". Da, treba da budem žena da bih mogao da volim ženu, što ne znači da nisam muškarac ili da sam faličan muškarac. Naglasiću, mislim da sam vrlo privlačna žena i mislim da sam baš strašan muškarac! Ženi u kojoj prepoznam lepotu kažem da je Rakić bio u pravu kada je rekao: „Ja u tebi volim sebe, draga". Nisu ti stihovi napisani da bi se pojačala razliku između muškaraca i žena koji se nikad neće susresti, nego da u svakoj ženi živi pravi muškarac kojeg ona čeka, kao i da svaki muškarac može to zaista i biti ukoliko podrži ženu u sebi, koju treba da sjedini s onom kojoj se obraća u svom vremenu i u svojoj kulturi.

Foto: Privatna arhiva

Sibinović i Paskaljević

* Nije tajna da su "Roditelji" zasnovani na istinitoj priči. Junaci su ušli u vas, progovorili kroz vaše pero toliko glasno da ste ugrozili i sopstveno zdravlje. To vas ubraja u malobrojno jato književnika koji su odoleli kalkulaciji i dodvoravanju. S obzirom na to da sve ostvareni na mnogim poljima i da možete da živite slobodni, živite za umetnost, koja je često opasana zidinama mračnog doba. Zašto?

- Smatrao sam da neću biti kompletan čovek i da bi sve što stalno pričam ostala jedna vrsta jeftine ideologije slatkih reči ukoliko iza toga ne bi ostalo jedno delo koje je objektivno samerljivo s drugim delima u svom vremenu, kao i u ukupnoj sumi ljudske kulture. Jasno sam se odredio i nisam imao nikakav problem da se iza mog štiva vidi šta o svemu tome mislim. Meni ne treba nikakav skriveni jezik, drugi plan ili neka vrsta metanarativa da bih imao prostor da se svidim i onima koji ubijaju žene ili feminiziranim muškarcima, a s druge strane, nisam se udvarao ženama koje trpe nasilje, a posebno ne bih stao uz one koje su feminizam shvatile kao priliku da se ovaj svet pokvari i da se udalji, a ne da se žena emancipuje u njemu.

* Roman je za kratko vreme doživeo drugo izdanje i već je preveden na četiri jezika. Da li iskreni umetnik s vremenom stigne na pravu adresu i doživi satisfakciju?

- Da, u našoj sredini roman je već doživeo drugo izdanje i doživeo sam neku satisfakciju. Postoje dve faze u životu književnog dela. Prva je kada autor priča o njemu, a druga je kada delo priča o autoru. Zahvaljujući recepciji čitalaca do kojih sam ja došao, time što su se oni obratili ili što sam posredno saznao, mislim da je došlo vreme da "Roditelji" pričaju o meni, a ne ja o njima.

* Gde su "Roditelji" našli najvernije i najiskrenije čitaoce?

- Iz Italije su najbolje reakcije zasad. Zasad je korona odložila moja gostovanja u Bariju, Petrogradu, sajmovima... Verujem da ćemo uspeti da pobedimo virus, ako ne fizički, onda ćemo logički. Dotle "Roditelji" žive na policama u knjižarama.