Jovana Gavrilović junakinja serije "Mama i tata se igraju rata": Ravnodušnost je najveća kazna

Foto: ST/Đ.KOJADINOVIĆ

Jovana Gavrilović

Kvalitetna kombinacija humora, emocija i brutalne iskrenosti prikazana je kroz odnos Veljka i Jadranke, ali i njihovih prijatelja, čije živote publika s jednakom pažnjom prati.

Posebno se izdvaja lik Aleksandre, dobrodušne i pomirljive Jadrankine prijateljice, koju je maestralno iznela jedna od naših najperspektivnijih glumica  Jovana Gavrilović.

S takvom lakoćom iznosite lik da vas mnogi mogu i poistovetiti s ulogom. Ima li u vama Aleksandrine dečje naivnosti?

- Ja sam veoma nepoverljiva osoba. Trudili smo se da Aleksandru uvek držimo u zoni naivnosti, koja dolazi iz jednog vedrog, otvorenog odnosa prema ljudima, životu i ljubavi. Uživala sam da se upustim u takav karakter, da se malo odmorim od sebe, pa odatle možda ta lakoća.

Koliko se umetnika, posebno glumaca, može poistovetiti s Veljkom?

- Verujem da je naš zadatak da nudimo i donosimo istinu. Kada publika prepozna sebe u toj istini, to izaziva različite emocije kod različitih ljudi. I u tome jeste lepota. Ravnodušnost je najveća kazna za nas, koja ako se dogodi, verovatno smo je i zaslužili.

Veoma ste angažovani, posebno u pozorištu. Birate li vi uloge ili one vas?

- Obostrano je uvek. I nepredvidivo. Dešava se često i da uskačemo umesto kolega koji su sprečeni da igraju. Tada uloga bira onog ko je trenutno slobodan, a nama ne preostaje ništa drugo nego da se brzo zaljubimo u tu ulogu. Mada, moram da priznam da se sve češće dešava da producent bira glumca. Eto, morala sam to da kažem.

U čemu je čarolija skakati iz karaktera u karakter?

- Čarolija je u dinamici. U stalnoj prisutnosti i budnosti.

Za ulogu Petrije dobili ste Sterijinu nagradu. Može li se reći da glumca ipak izvaja pozorišna scena, a ne oko kamere?

- Glumca vaja radoznalost, upitanost, spremnost. Poznajem neke koji, nažalost, retko igraju i u pozorištu i pred kamerom. Ali su i dalje glumci. Dobro izvajani.

Šta za vas znače zatvorena vrata teatra?

- Mi naša pozorišta često zovemo kuća. Teško je kad ne možeš da dođeš kući. Sada se navikavamo na nove okolnosti, nema druženja, dugih razgovora u bifeima, probnim salama, garderobama, ograničen je broj publike, lica su prekrivena maskama. Čudno je... Svakako, to mi je mnogo draže nego da gledam predstavu na TV ili onlajn. To me je jako razljutilo za vreme vanrednog stanja. Pozorište je sada i ovde. Ne može da se pauzira, premota i da uvek bude isto od početka do kraja.

Da li to znači da je pozorište najveća žrtva pandemije?

- Najveća žrtva pandemije svakako su oni koji su izgubili bitku ili bližnje. Oni koji se nose s egzistencijalnim pitanjima, fizičkim i psihičkim posledicama.