Tamara Tomanović, glumica pozorišta u Gračanici: Nasilje poprima sve veće razmere

Foto: Dragan Jereminov

Tamara Tomanov

* Koje misli i osećanja se smenjuju u vama od momenta kad ste čuli potresna svedočenja svojih koleginica i optužbe na račun učitelja glume?

- Osećam se tužno, nemoćno, prestrašeno, besno..., ali, u isto vreme, i ponosno na svoje koleginice koje su istupile i progovorile. Mislim da ni one same nisu svesne na koliko će žena i devojaka uticati. Ne mogu ni da zamislim koja se borba u njima vodila, kako se osećaju njihove porodice, koliko njih sve to boli ako nas boli ovoliko. Mogu samo da im čestitam na hrabrosti i da im kažem da nisu same.

* Jeste li se i sami suočili sa nekom vrstom nasilja, nailazili na predrasude, ucene?

- Što se tiče moje profesije, često sam nailazila na predrasude, ali, na svu sreću, od samog početka imala sam veliku podršku roditelja i dragih ljudi. Tako je i danas. Živimo u društvu koje je puno predrasuda prema svemu, tako da nimalo ne iznenađuje što sada jednu umetnost razvlače i komentarišu na najgori mogući način. Tokom studiranja suočila sam se sa jednom groznom situacijom, ali su dekan i uprava fakulteta odmah reagovali. Situacija nije bila strašna kao kod mojih koleginica, ali meni, tada mladoj studentkinji, to je delovalo kao kraj sveta. Jednom sam prisustvovala seminaru gde se govorilo da smo mi glumci "potrošna roba" i da se bez nas može. Napustila sam seminar istog momenta. Želim da istaknem da se mi od odlaska na akademiju i kasnije kroz rad bavimo najlepšim poslom, igramo se svojom dušom, osećanjima, emocijama, sve to da bismo publici dočarali likove i odnose najlepše moguće. Dešava nam se da nam dosta autoriteta prođe kroz život i samu karijeru. Ali ima stvarno divnih i predanih profesora i reditelja, s kojim je proces pravo blago.

Foto: Dragan Jereminov

Ne spuštati sebi i kolegama cenu * Koliko glumci danas biraju, a koliko su birani? - Na početku karijere, pre sedam godina, jedan kolega mi je rekao "došlo je vreme kada ne može da se bira" ili "daj šta daš". Ne treba biti isključiv, ali ne treba ni prihvatati nešto u čemu se ne osećaš dobro ili ne misliš da je to dobro za tebe. Ne treba ni raditi sve po svaku cenu. Ti sam svojim talentom, radom i trudom možeš postaviti situaciju tako da budeš biran. Treba biti otvoren za svaki vid saradnje, ali, po mogućstvu, ne spuštati sebi i kolegama cenu.

 

* A čemu može glumica uopšte da se nada, kakav je tretman ženskih likova u filmovima i serijama?

- Svedoci smo da se nikada nije više snimalo, i to me raduje. Nadam se da će svako ko se bavi ovim poslom naći svoje mesto. Mislim da se situacija sa ženskim likovima menja. Do pre nekoliko godina nismo mogli da vidimo iole jak ženski lik, koji će voditi radnju i biti centar dešavanja. Danas je već situacija malo bolja i, kako vreme odmiče, biće još bolja. Ranije su ženski likovi bili tipski i tačno se znalo ko će šta igrati, dok danas vidimo da se prave i serije gde žene dominiraju. Bitno je da te od samog početka ne stave u kalup i da ne igraš jednu te istu ulogu tokom karijere. Spomenuću ovde i svoje Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici, gde možete pogledati sjajnu predstavu koja pokazuje snagu i jačinu žena, a to je predstava "Žene iz Troje" u režiji Nebojše Bradića.

Foto: Dragan Jereminov

* Ima li vas na malim ekranima u meri u kojoj želite da se pojavljujete?

- Nažalost, ne, do sada sam imala nekoliko epizodnih uloga, ali tu nije bilo dovoljno prostora da se pokažem. Ranije mi je to smetalo, ali sada, kada sam još više sazrela i videla da dosta sjajnih glumica i glumaca ne može da dođe do dobre televizijske uloge ili dobije šansu tek kasnije, više i ne razmišljam o tome. Radim u svom pozorištu najbolje što mogu, kad god mi se pruži prilika odlazim na kasting, pa ako se desi neka lepa uloga koja me čeka - tu sam, ako ne, srećna sam i ovako. Za sada sam pozorišna glumica i zadovoljna sam zbog toga jer radim u najboljem pozorištu na svetu, naše pozorište ima misiju i tu smo svi kao jedna porodica.

* Kajete li se zbog neke uloge koju ste prihvatili ili pak neke koju ste odbili?

- Ne kajem se ni zbog čega, trudila sam se i radila od prvog dana po završetku akademije. Počela sam kao honorarni saradnik u Narodnom pozorištu u Prištini i radila sve što sam mislila da će biti dobro za mene i što će mi pomoći da budem bolja glumica. Više puta sam bila i asistent režije, što mi je pomoglo da shvatim kako je biti s druge strane scene. Kroz ovaj posao učiš celog života i što više iskustva imaš, to si bolji, tako da ne prestajem da radim na sebi. Zahvalan sam za svaku ulogu koju sam dobila, a i za onu koju nisam. Nekako mislim da nije bila moja. Mišljenja sam da svako dobije ono što mu sleduje. Samo što neko ume to da iskoristi, a neko ne.

* Šta je naredni pozorišni korak?

- Spremam se za odlazak u Gračanicu, gde će se odigrati premijera "Ribarskih svađa" u režiji Milana Karadžića. Ono što bih volela, to je da "Polomljeno rebro" postavim sa kolegom Jankom Cekićem na sceni nekog pozorišta i da ta predstava obiđe što više mesta, da je što više ljudi vidi zbog poruke koju nosi. Možda da organizujemo i neku tribinu na tu temu. Radujem se novim predstavama i igranjima širom Kosova i Metohija i Srbije jer smo bili sprečeni tokom trajanja pandemije i znam da smo nedostajali našoj publici.