DEJAN ATANACKOVIĆ, DOBITNIK NIN NAGRADE: Zaboravili smo na osećaj stida!
IZVOR: Katarina STAMATOVIĆ - 23.01.2018 | 20:30
Potrebno je probuditi mnoge uspavane i potisnute slike, a samim tim probuditi u sebi i ono osećanje od kojeg i pojedinac i društvo najviše strepe; reč je o jednom plemenitom osećanju, hrabrom osećanju, osećanju potiskivanom i sputavanom, osećanju koje otrežnjuje, koje ruši iluzije i budi nadu u nove početke: osećanju stida. Građanin koji oseti stid pogledaće oko sebe i odmah razumeti da je, kao i u životu, sopstvenu, zapuštenu kuću najpre potrebno počistiti, istakao je Dejan Atanacković, dobitnik NIN nagrade za roman 2017. godine na svečanosti u Jugoslovenskoj kinoteci.
Foto: ST/N. MANDIĆ
Donedavno poznat samo kao uspešni vizuelni umetnik sa stalnom adresom u Firenci, gde već godinama živi i radi, Atanacković verovatno ni sam nije mogao pretpostaviti da će romanom prvencem "Luzitanija" (izdanje "Besna kobila") postati 64. laureat i tek treći debitant ovenčan prestižnom književnom nagradom.
- Za mene je ovo bila neobična avantura. Započela je pisanjem jedne priče koja je prerasla u roman, a taj roman je u knjižarama bio kao zrno peska. Ja sam povremeno ulazio u knjižare da vidim gde se moj roman nalazi i da li će ljudi videti, da li je to nešto što može da dopre do publike... Međutim, malo-pomalo, knjiga je stekla autonomno iskustvo. Ona više nije zavisila od mene, dolazila je samostalno do ljudi, na kraju i do žirija. Prosto sam stekao utisak da je knjiga nešto živo. To ću imati u vidu i u nekom svom daljem radu jer treba imati u vidu nezavisnost knjige kao forme - kaže Atanacković.
NIN nagrada je prijatan teret koji ću morati da nosim
Žrtveni jarac oduvek je bio psihijatrijski pacijent
Foto: ST/N. MANDIĆ
Na romanu je radio dve godine, a povod za priču od koje će kasnije nastati roman bilo je autorovo učešće na izložbi posvećenoj Prvom svetskom ratu. Radnja romana dešava se u domu za one s uma sišavše, Doktorovoj kuli, a Atanacković dodaje da je bilo dosta različitih motiva koji su se kroz priče različito ukrštali.
- Bila mi je želja da govorim o drugom i drugačijem, a taj drugačiji je predstavljen u obliku psihijatrijskog pacijenta, koji govori o svima nama, građanima jedne države u kojoj ne odlučujemo mnogo o stvarima, građanima jednog grada koji su uzurpirani... Samim tim, bilo mi je logično da se kao tema drugog i drugačijeg pojavi psihijatrijski pacijent koji je oduvek žrtveni jarac. Kroz sve to se provukao i moj lični život. Mnogo toga u romanu je zaista povezano s mojim životom - objašnjava Atanacković.
Foto: ST/N. MANDIĆ
Na pitanje koliki je danas domen gluposti, odgovara: "Glupost predstavlja jednu strahovitu osnovu gotovo svega što nas okružuje i mislim da je ona jedna dominantna pojava koja proizvodi neverovatnu količinu nasilja. Glupost produbljuje razlike među ljudima, a razum, koji se istorijski suprotstavlja ludosti, u mom romanu zapravo stiče u ludosti saveznika."
- Imam utisak i dalje da se sve ovo dešava nekom drugom... Odgovornost je nešto što i te kako osećam i ovo će biti jedan prijatan teret koji ću morati da nosim. Sve što će biti u budućnosti objavljivano posmatraće se kroz prizmu ove nagrade - zaključuje Atanacković.