SVE POČINJE I ZAVRŠAVA SE U NAMA! Spisateljica Tijana Marić otkriva puteve SAMOSPOZNAJE, a svoju knjigu ''Pisanje kao lek'' posvetila je svima koji osećaju da je vreme za PROMENE!
IZVOR: Aleksandra DIMIĆ - 30.11.2022 | 19:32
Tijana Marić o putevima promene i ličnog napretka.
Svaki čovek od trenutka kada postane svestan sebe i onoga što želi i voli, teži ostvarenju svojih ciljeva. Od rođenja učimo, učimo da hodamo, pričamo, pišemo, roditelji nas uče kako da se ponašamo, a kako oni, tako i društvo u kom živimo nas uči određenim pravilima, načinima na kojima se nešto radi, neretko nam i nameću šta možemo ili ne možemo.
Ipak, u svakom od nas se u jednom trenutku pojavi crv sumnje, pojavi se taj neki osećaj u stomaku koji ne znamo da objasnimo, ali znamo da nam govori da je vreme za promene. Za promene na koje se ne usuđujemo, ne smemo, strahujemo od neuspeha, a sve to jer nemamo dovoljno vere u sebe.
Da je vreme da dođe do promena pre tri godine je shvatila i Tijana Marić, profesorka srpskog jezika i književnosti u tom trenutku, koja iako je volela učionicu i rad sa decom, osetila je da više tu gde je, ne pripada i da su joj namenjene neke druge stvari. Tako je krenula putem samospoznaje, a u čitavom procesu joj je pomoglo pisanje. Pisanje koje je oduvek volela, a kom se stidljivo okretala samo ponekad.
Foto: Sara Knežević
Kako joj se život promenio iz korena, odlučila je da nesebično svoje iskustvo i svoj put prenese na sve one koji žele, a ne smeju, kao i one koji nemaju dovoljno samopouzdanja i hrabrosti da svoj život uzmu u svoje ruke i žive onako kako istinski osećaju da treba, van pravila i šablona koji su im usađeni još u ranom detinjstvu.
Napisala je knjigu ''Pisanje kao lek'', koju je predstavila na ovogodišnjem Sajmu knjiga, a sada je za Republiku otkrila kako je došlo do početne ideje, kakav je bio njen put
Knjiga ’’Pisanje kao lek’’ pomaže ljudima da odgovore na pitanja koja se nalaze duboko u njima i pomogne im na putu samospoznaje, kako ste došli na ideju da napišete knjigu i to baš ovakvu?
- Kroz sopstveno iskustvo uvidela sam koliko mi pisanje pomaže da se rasteretim,
dođem do odgovora na meni važna pitanja i prevaziđem određene probleme. Pored toga primetila sam da se u psihoterapiji i koučingu pisanje sve više koristi kao metod za rad na sebi. Sprovela sam istraživanje zašto je to tako i šta se to u nama dešava kada pišemo, zašto dolazi do olakšanja, koje su sve dobrobiti pisanja rukom, vođenja dnevnika i jutarnjih stranica i onda je knjiga došla kao prirodni sled. Poželela sam da objedinim svoje znanje i iskustvo o ovoj temi sa ciljem da ljudima olakšam njihov put samospoznaje i da im pokažem da mnogo toga mogu samostalno da urade.
Koronavirus je mnogima doneo loše u životu, a Vi ste uspeli da iz te situacije izvučete najbolje iz sebe. Kako?
- Tako što sam uvek okrenuta ka rešenju. To mi pomaže da povećam mentalnu
snagu i da iz svake teškoće izvučem ono što je dobro.
Foto: Sara Knežević
S obzirom na to da ste bili profesor u školi, šta je za Vas bio prelomni trenutak da napustite školu i posvetite se pisanju i samospoznaji?
- Posao u školi je odavno prestao da me raduje, ali prelomni trenutak desio se tokom korone kada se prešlo na online nastavu. Ništa nije funkcionisalo i ja sebe jednostavno nisam videla u tom haosu. Energiju sam trošila na besmislene viber grupe i način rada koji nimalo nije podržavao napredak učenika. S druge strane energija mi je bila potrebna za porodicu, moje dvoje male dece i za ono što želim da radim i gde zaista mogu da pružim najbolje od sebe.
Da li je i za Vas ta promena i izlazak iz zone komfora bilo neprijatno iskustvo u početku, kao što pišete da se najčešće ljudima dešava?
- Jeste, svaki izlazak iz zone komfora nije prijatan, međutim nije ni ostanak. Volim da kažem kako sama biram svoje teško i odlučujem se za ono teško koje će mi doneti napredak (ne samo meni već i ljudima oko mene). Posebno mi je bilo teško jer je podučavnje moj poziv i jako volim rad sa decom, ali škola je jednostavno sistem koji nije podržavajuć za mene pa sam donela odluku da idem dalje.
I sami ste rekli da iako pišete otkad znate za sebe, dugo ste se sputavali u tome i niste dozvoljavali da Vaš dar ispliva na površinu. Koliko je važno da dozvolimo sebi da uradimo ono što želimo, bez obzira na to šta drugi kažu o nama i koliko to oslobađanje može da utiče na nas i promeni nas?
- Neizmerno je važno da radimo ono što želimo jer tako živimo punoću života. Međutim, za to nam je potrebna podrška. Ako je nismo imali kao mali u najbližem okruženju, onda je teško, moramo je pronaći prvo u sebi i ojačati dovoljno da nas tuđe mišljenje ne sputava previše. Mi smo društvena bića i važno nam je šta drugi misle o nama, ali ako shvatimo da je tuđe mišljenje zapravo refleksija onoga što mislimo sami o sebi, onda će nam biti lakše da se oslobodimo onoga što nas ograničava i nađemo stvarnu podršku. Za mene je inače definicija slobode da radiš ono što želiš, kada želiš i koliko želiš.
Foto: Sara Knežević
Koliko nas iskustva iz prošlosti oblikuju i utiču na nas danas?
- Sve nas oblikuje, svako iskustvo koje smo prošli utiče na to ko smo mi danas. Mislim da je u tome najvažniji naš odnos prema svim tim iskustvima. Vezivanje za prošlost nije dobro. Važno je znati da se možemo osloboditi svega što nas koči.
Bili ste na Sajmu knjiga, da li je bilo onih koji su dolazili da pitaju za savet i porazgovaraju sa Vama? Koliko Vam znači kada znate da možete nekome da pomognete i da Vam ljudi istinski veruju?
- Na Sajmu knjiga smo najviše pričali o knjigama, uživali i smejali se. To mi je ostalo
kao glavni utisak. Više me ljudi pitaju za savete u svakodnevnom životu. Kažu da im moja pitanja potpuno preokrenu perspektivu i da uspevaju da reše mnogo toga uz moju podršku. Za mene je najveći blagoslov da mogu nekome da pomognem, to je moja svrha. Osećam se počastvovanom što mi ljudi poklanjaju poverenje i što im prija da rade sa mnom.
Kako da se svako ko ima problem da počne, oslobodi blokade pisanja?
- Tako što će početi uprkos strahu. Hrabrost nije odsustvo straha već delovanje bez obzira što je strah tu. Vremenom će blokada nestati. Naravno, ljudi kojima je potrebna dodatna podrška, uvek mogu da mi se obrate na društvenim mrežama ili da prate moj blog, tu dajem dosta besplatnih saveta za pisanje. Moja knjiga takođe može da pomogne.
Da li pisanje o kom Vi govorite i koje savetujete može biti zamena za psihoterapiju ili bi bilo idealno kada bi se psihoterapija i pisanje kombinovali?
- Za neke probleme i izazove može, dok je za neke potrebna podrška terapeuta. Kombinacija je odlična, ali opet sve zavisi od individualnih potreba osobe. Ja takođe držim i radionice terapijskog pisanja, a i radim konsultacije 1 na 1.
Foto: Sara Knežević
U knjizi kažete da ni prošlost ni budućnost ne postoje, kao i da postoji iluzija vremena koja je neretko zamka, šta to znači? I šta se menja u nama kada to shvatimo?
- To znači da se ljudi nekad previše bave onim što je bilo i onim što će biti pa u tome propuštaju najvažniji trenutak, a to je ovaj sada. Kada to shvatimo, više počinjemo da cenimo ono što imamo sad i ovde i znamo da upravo to što radimo sada, određuje našu budućnost dok ujedno postaje prošlost kakvu želimo da imamo u svom sećanju.
Govorite o oprostu, zahvalnosti, strahu, emocijama, ispunjenju obećanja samom sebi... Koliko je zapravo važno da najpre sami sebi i oprostimo, i priznamo od čega strahujemo i tog straha se oslobodimo, budemo zahvalni na onome što imamo i jesmo.. ? I koliko naša samospoznaja može uticati na druge i naš odnos sa drugima?
- Sve počinje i završava se u nama. Najvažniji je odnos koji imamo sami sa sobom,
sve polazi odatle i preslikava se na svet oko nas.
Knjigu ste napisali prenoseći iskustvo koje ste sami prošli. Sve ono što ste shvatili i prihvatili kroz sopstveni proces samospoznaje preneli ste na papir. Kada ste prolazili kroz čitav proces, kakve emocije su Vas obuzimale tada, a kakve dok ste pisali ovu knjigu?
- Čitav spektar najrazličitijijh emocija prošla sam pišući. Učila sam da ih sve prihvatim, da ih ne delim na dobre i loše i da nemam potrebu da iskorenim one „loše“. Dala sam sebi dozvolu da osećam sve, pratila kako nestaju blokade i energija slobodno teče kroz svaku ćeliju mog bića. Emocije su kao vremenske prilike, dolaze i prolaze. Ako ih tako posmatramo, neće uticati na nas. Njima je samo potrebno da im dozvolimo slobodu kretanja.
Koja je razlika u Vama pre pet godina i danas?
- Razlika je velika. Mnogo sam otvorenija i slobodnija. Mnogo toga novog sam naučila i razumela.
Foto: Sara Knežević
Šta je ono suštinsko što ste naučili o sebi tokom Vašeg procesa samospoznaje i da li je došlo do novih emocija i otkrivanja novih delova sebe tokom pisanja ove knjige?
- Ono suštinsko što sam naučila je da se ljudi ne menjaju zato što ne valjaju, nisu dovoljno dobri pa se prepravljaju, već zato što je promena prirodni put čovekov. Rad na sebi ne treba da bude težnja savršenstvu, već upoznavanje i prihvatanje sebe baš onakvog kakav jesi. Rad na sebi je otkrivanje sopstvenih talenata, želja, darova i potencijala i njihovo življenje. I te kako je došlo do otkrivanja novih delova sebe. Čovekov mikrokosmos je nepregledno prostranstvo, beskraj.
Kakav osećaj imate danas kada uzmete Vašu knjigu u ruke i shvatite da ste uspeli?
- Isti osećaj kao kad uzmem svoju decu. Neopisiva radost je to.
Da li ste ispunili obećanje dato sebi?
- Jesam. Postala sam sebi najjači oslonac i najveća podrška.
Koji je Vaš savet za sve koji misle da izlaza nema, da ne umeju ili ne mogu?
- Moj savet je da budu blagi prema sebi, da stanu ispred gledala, dobro pogledaju u oči sebe, jedinu osobu sa kojom će zaista provesti čitav život i kažu joj: „Ti to možeš. Tu sam za tebe“ - zaključuje spisateljica Tijana Marić.