Petar Ristovski: NAŠI STARI SU IMALI PETLJU!
IZVOR: Aleksandra MALUŠEV - 04.02.2018 | 21:33
U toku su pripreme za film "Čarape kralja Petra" po istoimenom romanu Milovana Vitezovića, a koji režira Petar Ristovski, sin proslavljenog glumca Lazara. Stariji Ristovski igraće slavnog kralja, a reditelj kaže da će uskoro biti poznata i ostala glumačka imena.
- On je glumac koji svakoj ulozi pristupa kao da mu je prva ulogu u životu. Kao da je u pitanju borba za život. Ja to doživljavam kao buru u njegovim grudima koja se prenosi na mene i na moj svet. On se ne pretvara da je neko drugi, već jednostavno toliko počne da veruje da je druga osoba da počinje da liči na nju. Ovih dana sve više liči na kralja Petra.
-
Koje su sličnosti i razlike između Lazara i Petra?
- Lazar se oslanja na svoj nepogrešivi instinkt, ja sam u tom odnosu više racionalan. Srećan sam što smo u godinama kada se možemo razumeti i nadopunjavati i kao kolege i kao otac i sin.
Reditelju posao olakšava saradnja s ocem jer, kaže Petar, dobar su tandem i uvek iskreni jedni prema drugome.
-
Koliko ste razmišljali na relaciji od jednog do drugog Petra?
- Čini mi se da je Petar Karađorđević umeo da prepozna ljude vredne pažnje, voleo bih da kažem da smo tu bili slični. Kao i Petar Karađorđević, spreman sam uvek da napredujem, radim na sebi trudeći se da postanem bolji. Kralj je bio vizionar čije su vizije onemogućene stalnim ratovima. Moj život je isprekidan sa dva rata, nadam se da ih više biti neće.
Foto: Beogradska hronika Jutarnji program
-
Poznata je priča o kralju koji je umro u čarapama i vojničkom šinjelu. Koliko to govori o ličnosti vladara?
- Mislim da je njegov šinjel njegovo telo, simbol kamenog stasa izgrađenog u ratovima, čarape su mu duša, ispunjena mekotom, koju mnogi nisu imali prilike da osete. Kao i svi obični ljudi, i Petar se trudio da ne govori javno šta oseća, trudio se da svoju dušu sakrije u senci svog šinjela. Takvog Petra bih ja voleo da gledam.
-
A o nepremostivoj razlici između građana i nedostižnog imetka današnjih političara?
- Svaki rad se isplati i svi koji misle da su zakinuti moraju što pre zaboraviti na to i krenuti dalje. Trebalo bi da budemo svesni svoje istorije, naših slavnih predaka koji su dali živote svoje da bismo se mi sada, danas, u miru, kretali slobodno Srbijom. Trebalo bi mi sada da se odužimo njima i da pokažemo svojim obrazovanjem, visprenošću, kreativnošću da smo vredni slobode, koju su nam oni obezbedili.
-
Koji detalj neuobičajene biografije po svaku cenu mora da se nađe u filmu?
- Recimo da je to govor koji je kralj održao pred Kolubarsku bitku, u kojoj je pozdravio vojsku i rekao da se ne bore za kralja, nego za domove svoje, za porodice svoje, za kuće svoje. Rekao je da njemu ništa nisu dužni i da će razumeti one koji žele kućama. Neka idu. Ostali neka mu se pridruže u borbi.
-
Šta vama znači Veliki rat, da li je to najsvetliji deo srpske istorije?
- Bombama i eksplozijama rat za sat sravni jedan grad star hiljade godina, a kamoli ljudsku dušu, nju menja u sekundi. Takav rat ja želim da prikažem, svirep, pokvaren, zao i truo. Veliki rat se sa ove distance od 100 godina može posmatrati kao svetao, ali za majku koja je izgubila sina to se teško može reći. Moj osećaj prema Velikom ratu je osećaj ponosa koji bi svaki Srbin trebalo da oseća jer smo sačuvali svoju teritoriju, opstali kao država i kao narod. Naši herojski preci su nas tada zadužili da se borimo dalje za Srbiju u polju medicine, nauke, tehnike, umetnosti, ekonomije.
-
Da li imate utisak da smo daleko otišli i da smo zaboravili heroje?
- Nismo ih zaboravili, ali jesmo se udaljili i o njima ne znamo dovoljno. Istražujući o tom vremenu i tim ljudima, sa jedne strane osećam sve čvršću vezu sa svakim pedljem Srbije, dok s druge vidim koliko smo osakaćeni kao nacija, najviše zbog ratova. Imali su petlje mnogo više nego mi danas, što je još važnije, imali su mišljenje o okruženju u kome žive i bili su čvrsti, tu najviše mislim na intelektualce onog vremena koji su bili neuporedivo hrabriji od ovih danas.