ŽIVELA JE ZA DECU, A NIJE IH IMALA! Svi su je znali kao Olju iz "Maratonaca", a malo ko zna OVO o pokojnoj Meliti Bihali!

Foto: Printscreen/youtube

ŽIVELA JE ZA DECU, A NIJE IH IMALA! Svi su je znali kao Olju iz "Maratonaca", a malo ko zna OVO o pokojnoj Meliti Bihali!

Melita Bihali je preminula u 89. godini života u Beogradu, a tužnu vest je saopštio njen kolega i prijatelj Milan Caci Mihailović. Svi je znamo kao Olju iz "Maratonaca", a malo ko je znao da je bila profesorka jezika, balerina, književnica i rediteljka. Nije imala svoju decu, ali su joj bila slabost.

Režirala je 12 predstava za decu. Rođena je 4. aprila 1938. godine u Živogošću, u malom mestu na obali mora u Hrvatskoj, kod Makarske. Kako je govorila, pre je proplivala, nego prohodala.

Četrdeset godina se bavila glumom i bila je u stalnom angažmanu u pozorištu "Duško Radović", ali je pored toga snimala filmove i serije. 

- Čitala sam istoriju dalmatinskog primorja i, sudeći po prezimenima mojih roditelja, majka je bila Begović, a otac Jukić. Očigledno smo došli negde iz Hercegovine. Po svemu sudeći, bili smo očigledno pravoslavci jer je moj pokojni deda slavio slavu. Otac mi je bio veliki komunista i svi smo u tom duhu vaspitani i nismo vernici. Poštujem svakog ko veruje i slavi Božić, Uskrs ili slavu, ali ja sam ateista - pričala je svojevremeno za "Kurir".

Foto: Printscreen/youtube

Porodica joj je bila rasuta po svetu

- Otac mi je bio stolar, ali umetnički. Nije bilo onoga što nije umeo da napravi, od maketa jedrenjaka, preko buradi, pa sve do lađa. Majka mi je bila domaćica. Najstarije sam dete u porodici i, kako to već biva, nisu se puno obradovali što je prvo dete bilo žensko, a imam petoro braće i sestara. Dvoje žive u Australiji, brat u Istri, sestra u Poreču i tako smo rasuti po celom svetu. Međutim, bila sam slatka devojčica, kako mi kažu, i kad sam već malo bila poodrasla, momci su pevali "Marijana, slatka mala Marijana", jer mene su zvali Marija, po baki, a kršteno ime mi je Melita. Pitala bih mamu da li meni pevaju. Bila sam oduvek malo luckasta, ali sam znala da ću biti glumica, ne znam zašto, o tome sam maštala.

Gluma i prvi honorar

- Završila sam Filozofski fakultet u Zadru, ali to je bilo neplanirano. Kad sam upisala fakultet, upisala sam jugoslovensku književnost, opet nešto u vezi sa umetnošću. Prvo sam igrala folklor, koji je osnovao pokojni glumac Aca Gavrić. Sve devojčice i dečake iz gimnazije doveo je u svoj klub. U međuvremenu je otvorena i baletska škola, otvorila ju je jedna Ruskinja, koja nam je bila i majka i pedagog. Onda je počelo i pozorište. Malo-pomalo, igrala sam i veće uloge i tu sam se zarazila. Igrala sam u Zadru i u pozorištu lutaka. E, moram da vam ispričam jednu divnu priču. Gostovali smo svojevremeno na jednom svetskom festivalu u Rimu, igrali smo predstavu u teatru Valev usred Rima. Tamo smo igrali "Kekeca" i njima se toliko ta predstava dopala, bili smo otkrovenje, jer niko dotad nije znao za to pozorište lutaka. Možete misliti, u to vreme je italijanska televizija snimila celu našu predstavu na njihovom jeziku, jer smo svi govorili italijanski. I dobili smo takve honorare da sam kupila kompletnu garderobu pre nego što sam došla u Beograd! Svi su se divili mojim toaletama. To je nešto što mi je ostalo u pamćenju.

Profesorka

- Zadar mi je postao tesan kada sam završila fakultet. Dva i po meseca sam radila i u školi kao profesor. Zamenjivala sam neku trudnicu. Kad sam došla u taj razred, neki završni srednje tehničke, tamo je bilo, verujte mi, starijih učenika od mene. Moram da priznam, ja sam se tu jako loše snašla. Bilo je momaka sa kojima sam igrala na igrankama, jer smo se znali ovako ne baš intimno, ali Zadar je mali grad. Bilo mi je jako neprijatno i nije mi se dopalo. Mada verujem da bih to dobro uradila, jer sve što je u vezi sa decom, uradila bih dobro. Deca su moja slabost. Nažalost, nemam dece, ali volim svu decu ovoga sveta.

Foto: Printscreen/youtube

Kolege sa klase

- Neda Spasojević, sa kojom sam bila na klasi, bila mi je najbolja prijateljica. Rano je otišla, ali smo se jako lepo družile. Išli smo zajedno u Istru, gde su sticajem okolnosti moji roditelji otišli u kolonizaciju. Kad je kapitulirila Italija, sklopljen je sporazum kojim je Istra pripala Jugoslaviji. E sad, moj otac je bio komunistički rukovodilac, sekretar partije, i morao je da ode po službenoj dužnosti. I šta ćemo, i mi deca smo išli... Nego, kad se setim danas, više od pola s moje klase je otišlo. U to vreme kad sam ja upisala Akademiju, bilo je dosta kandidata i te godine su osnovane tri klase, sa po dvanaest studenata po klasi. Bilo je u to vreme i dosta vanrednih studenata. Recimo, Đorđe Marjanović je bio sa mnom na klasi godinu dana i odustao je, jer je imao puno koncerata. I Neda Arnerić takođe. Bilo je dosta glumaca koji su počeli i posle otišli na film i zaboravili i Akademiju i pozorište.

Sa Nedom Spasojević je bila nerazdvojna

- Neda Spasojević i ja smo bile nerazdvojne prijateljice. Letovale smo zajedno. Imala sam vikendicu u Vrsaru u Istri, gde moj brat sad živi. Neda je bila fantastična, ja nemam reči da je opišem. To je bio prijatelj kakav je trebalo da se traži. Sećam se, otišle bismo na plažu, imale smo svoje stene, na koje niko nije dolazio, i imale smo svoj čamac, i ja bih se tamo celog dana čvarila na suncu, a ona bi sedela u hladovini. Vratimo se kući, ona lepo pocrnela, a ja crvena kao rak. Bila je veliki drug i jako smo se družile. Jednom je Neda došla sa Sekom Sablić kod mene u Vrsar i onda smo se provozale mojim čamcem tamo gde je bila nudistička plaža. Vi da ste videli Seku kako je reagovala! Nije mogla da veruje da je to moguće, da ima toliko golotinje, a pogotovo je bila fascinantna scena u kojoj su neki muškarci igrali košarku. Naravno s loptom, a "trčali" su im neki drugi organi. Neda je dolazila svake godine. Seka je imala neke prijatelje tamo, a Neda bi iskoristila priliku da dođe kod mene.

Poslednji dan s Nedom

- Da li vi verujete da sam ja dva dana pre Nedine smrti bila kod nje! Taman smo završili "Maratonce" u Pančevu i ja sam došla i jedva se spremila da putujem na more. Njeni roditelji su bili kod mene u vikendici, trebalo je da se mimoiđemo. I sad, ja odem kod nje kući. Tog dana mislim da mi je celu svoju dušu otvorila, kao da je osećala. Otputovala sam u Vrsar u utorak, a već u sredu ujutro me zove komšinica i kaže: "Melita, jeste li čuli za tužnu vest? Neda vam je preminula..." Ostala sam nema. Bila sam sa njom poslednji dan njenog života. Mislim da bi bila mnogo srećna da vidi Isidoru danas. Ona je tada imala desetak godina. Bila je uvek tu sa nama i motala se...

Foto: YouTube/printscreen

Lutkarsko pozorište

- Pre mnogo godina ušetala sam se u marionetsko pozorište. Upravo je počela predstava, a ja sam bila fascinirana čarolijom u kojoj sam se našla. Nisam ni sanjala da postoji nešto tako lepo u pozorištu lutaka. Scena je bila čudesna, razni cvetovi, drveće, romantično svetlo, lutke, marionete, graciozno se kreću i igraju uz zvuke čarobne muzike. Bilo je kao u najlepšem snu. To je bio moj prvi susret sa marionetama. Predstava je plenila lepotom lutaka i divnim dijalozima. Desila se ljubav, obostrana. Ja sam se zaljubila u lutke, a one u mene. Kako sam ušla, tako sam i ostala. Posle ništa nije moglo da me odvoji. Ozbiljno sam se bavila lutkarstvom. Radila sam u Skoplju jednu marionetsku predstavu "Pinokio". Moja prva lutka bila je upravo Pinokio i sa njom su svi glumci u pozorištu naučili da vode marionete. Režirala sam 12 predstava i sa njima sam proputovala celu bivšu Jugoslaviju, a bili smo i u Italiji. Sve to sam pisala, onako, za decu, sve da bude reakcija dece kako bi oni učestvovali u tome. Napisala sam jednu predstavu koja se zvala "Mašta i slova". Imali smo celu igru, mi bismo rekli slovo, a onda bi deca rekla reč. Htela sam da i deca učestvuju, jer kad nisu aktivna, vrte se i gađaju se. Radila sam u Podgorici "Bambija", isto sa marionetama. Pokušala sam na nekoliko načina da ožive, ali to je teška lutka, jer je to instrument. Nije lako raditi sa njom i glumci je izbegavaju, pa radije rade sa onim ručnim lutkama. Kada imate marionetu možete i vi da se vidite, jer niko ne gleda u vas.

Kamere i "Bubašinter"

- Bila sam toliko zaljubljena u to pozorište da mi nije padalo na pamet da ga napustim. Mogla sam da odem u slobodnjake i napravim filmsku karijeru kakvu god da sam htela, ali nije me prosto zanimalo. Odazivala sam se samo na pozive gde je bilo dvadesetak dana snimanja, i to u Beogradu i okolini. Bilo je mnogo poziva za film, ali sam igrala dosta i u serijama. Svi me znaju kao Olju iz "Maratonaca". Kako sam dobila tu ulogu, više se i ne sećam. Sa Mirom Pejić sam stalno sedela u Ateljeu i neko mi je prišao, da li je to bio autor teksta ili asistent reditelja, ne sećam se. Pitali su me da li želim da igram, dali mi tekst i ja sam prihvatila sa velikim zadovoljstvom. Nisam imala pojma da će mi to biti znak za ceo život. To je jedna vrlo lepa i atraktivna epizoda. Moj prvi film je bio "Medaljon sa tri srca" sa Vladanom Bracom Slepčevićem, u kojem sam igrala epizodu sa Borisom Dvornikom. To mi je bio prvi kontakt sa filmom. Drugi je bio "Bubašinter" sa Milanom Jelićem, koji je nedavno preminuo, i tu sam imala jako lepu ulogu. Dobila sam čak i nagradu na Nušićijadi za taj film. U "Bubašinteru" sam imala obnažene grudi i ušla sam u enciklopediju erotike svetskog filma, tu smo od naših samo Olivera Katarina i ja.

"Maratonci trče počasni krug"

- Mic po mic, prihvatala sam ono što sam mogla, jer nisam htela svoju prvu ljubav da ostavim, a to je bilo pozorište. Nije mi žao, jer smatram da nema velikih i malih uloga, već velikih i malih glumaca. O "Maratoncima" sam već hiljadu puta pričala. Trebalo je tu da budem potpuno gola, ali me je zaštitio Mija Aleksić. Bila je jedna scena koju je Šijan izbrisao na kraju. Olja je bila za sve u toj kući, pa čak i za seks. Topalovići su se menjali i u njenom krevetu. Ulazi u toj sceni Bata Stojković i kaže: "Pa, tata, moj red je večeras!", i Mija ga otera. E sad, tu je pokojni Božidar Bota Nikolić, koji je bio direktor fotografije, tražio da ja gola otrčim u jedan ćošak, i ja to nisam htela jer to nije bilo dogovoreno. Nije bilo ni ono u kadi dogovoreno s cepanjem moje haljine, ali je sve ispalo spontano. Nisam se bunila, jer je bilo u svrhu filma i vrlo atraktivno, a ovo nisam htela. Oni su insistirali, najviše pokojni Nikolić. Mija je tada rekao: "Stanite, molim vas! Ako se niste dogovorili, nemojte koleginicu da maltretirate!" Tako sam ja otrčala u to ćoše uvijena u čaršaf, a ne gola. Na kraju je to isečeno. Šijan mi je rekao da je to bio malo prizemniji humor i izvinio mi se. Žao mi je, jer je to više govorilo o karakteru te uloge. I tako je ostalo upečatljivo. Pored toliko rada što sam radila, ljudi me najviše po tome znaju. I dan-danas mi viču: "Je l' ti umro Pantelija?!" Bila sam u Kinoteci na premijeri restaurirane verzije filma i gledala sam kao prvi put. Ponovo bih prihvatila istu ulogu. Nemam ništa protiv golotinje ako to ima svoju svrhu.

Veštica

- Bila sam toliko zauzeta u pozorištu i beskrajno sam mu zahvalna jer smo putovali po celom svetu. Jedino nismo otišli u Grčku, i to mi je žao. Ne znam da li se sećate Bate Grgića, on i gospođa Beložanski su napravili sa nama celu predstavu u kojoj se izvode naše igre. Ona je sa našim malim marionetama igrala sve jugoslovenske igre i sa tom predstavom smo dobili silne nagrade. Da sam bila u bilo kom drugom pozorištu i u filmskoj ekipi, ne bih toliko sveta videla i ljudi upoznala. Volela sam dečju publiku, i to je to. Sećam se, igrali smo "Babarogu", Soja Jovanović je režirala, i viče dete iz publike: "Veštice, veštice! Ma šta se praviš, to ti se na prvi pogled vidi!" I dan-danas me deca obožavaju i niko me ne zove ni baba ni tetka, već samo Melita.

Brak i ljubav posle

- Ko se razveo, pa posle ponovo stupio u brak, nije zaslužio ni prvi put da se razvede. Nikada mi nije palo na pamet da se ponovo udam. Bila sam u braku 17 godina. Svoje najlepše godine sam provela kao udata žena. Moj muž je bio izuzetan intelektualac, sin Pavla Bihalija, čuvenog osnivača "Nolita". Bio je načitan i imao je sve moguće lepe osobine, ali je imao i jednu manu. Mnogo je pio, nažalost. Zbog toga i nismo imali dece. Nisam ja prekinula brak. Stalno sam zamišljala da mogu da mu pomognem. Živela sam u iluzijama. Dosadilo mi je više da idem po kafanama i gledam ga kako se ubija. Sedela sam kod kuće kad nisam imala predstavu ili probu. Jednostavno, nisam htela da mu izigravam dvorsku ludu u kafani, a on je našao drugu, koja je htela. Nema tu nikakve filozofije, to je život. Volela sam i posle njega. Nije ljubav samo prema partneru. Ja sam volela umetnost. Napisala sam knjigu, pisala za LUDUS, i tako. "Malog Princa" sam adaptirala za dečji uzrast, ali sam promenila kraj, imala sam toliko hrabrosti da sam promenila Egziperija. Napisala sam na kraju da nije zmija ugrizla Malog Princa i on je umro, već sam stavila da je shvatio da ne želi da bude sam i pitao je sve da mu budu drugari.

Dragan Nikolić

- Pojavila sam se u pet-šest epizoda "Otpisanih". Vrlo rado sam prihvatila tu ulogu. Mira Pejić i ja smo bile zajedno na scenama i, kad se završi predstava svi odu, a nas dve ostanemo. Podrazumeva se da su te dve bile droce, pa smo se nas dve uvek šalile na kraju: "Šta smo mi sada?" Imala sam s Bjankijem jednu lepu scenu, dobri Miroslav Berić. Tu je bio i šmeker Dragan Nikolić. Oni su kao zapalili neku baraku, a pre toga smo Bjanki i ja imali jednu lepu ljubavnu scenu i ja sam ležala na krevetu, a Bjanki je pobegao. E, pre nego što su zapalili baraku, ušli su unutra, a ja ležim pokrivena i Dragan Nikolić samo dođe i - hop, podigne čaršav! Nisam bila gola, ali morao je mangup da proviri, da vidi šta ima, a reditelj mu to nije rekao. I ta scena je ostala na kraju.

Raskošna kao "mercedes"

- Igrala sam puno i kod Aleksandra Đorđevića. Aca je mnogo voleo glumce i cenio ih je. Samo nikada nije hteo da uzme nekoga ko je navijao za Crvenu zvezdu. Naravno, od muškaraca. Kad bi došli na razgovor, prvo pitanje bi bilo da li navijaju za Zvezdu. Sećam se, jednom na snimanju on krene da provocira jednog od saradnika, Ratka. Pita ga: "Hajde, nabroj mi tri najlepše žene na filmu!", a ovaj mu odgovara: "Melita Bihali, Rada Savićević i ne znam ko još..." I sad mu on tu postavlja pitanje, dobro Rada, ali zašto baš Melita, a ovaj mu odgovora: "Raskošna je kao 'mercedes'."

Poslednja uloga

- Poslednji film koji sam radila bio je "Da li ste videli ovu ženu" Dušana Zorića i Matije Gluščevića. Nažalost, nisam ga gledala, ali to mi je poslednja uloga. Igrala sam bračni par sa Vlastom Vladisavljevićem. Nisam se osećala dobro i nisam otišla da ga pogledam, zvali su me dva puta. Radila sam i film "Žal" sa Brankom Katić. Ona je jedno tako divno stvorenje, mogla bih jedino sa mojom Nedom Spasojević da je uporedim.

Mira i Radmilo

- Najbolji prijatelji su mi danas Mira Pejić i Radmilo Armenulić. Paze i brinu za mene. Da li sam poznavala Silvanu Armenulić? Ona je bila ličnost, ali nje nije bilo više kad je on počeo sa Mirom. Toliko ih volim i divim im se, jer nisam videla bračni par tih godina koji se tako fantastično slaže i dopunjuje. Desilo se da je Mira pala na nekom teniskom turniru i polomila trista čuda, a sve oko nje je brinuo Radmilo. Divim mu se, stvarno je veliki čovek.

Penzija

- I danas radim. Imam običaj da se našalim sa mojom divnom Mirom, i kad me pitaju da li snimam, ja kažem da snimam samo ono što Miri Banjac ne ponude. Sad kad me i to pitate, pa dobro... Promenila bih mnogo šta u ličnom životu, a što se tiče karijere, bavila bih se opet istim poslom. Mogla sam dosta knjiga da napišem. Imam jedan tekst, ali mi je dosta teško da to nudim, jer ako tema nije seks ili tako nešto, teško će štampati, a ako je nešto ozbiljno, onda ih ne zanima. S druge strane, ako nemaš hiljadu evra, ne možeš ništa, a posle, da li će vam se to isplatiti ili neće, to ne znaš. Mada, ja sam devedeset odsto svojih knjiga podelila. Ono što sam zaradila, bilo je na promociji u "Radoviću" i od toga sam platila zakusku i ostale stvari. Napisala sam to samo zbog moje majke, jer je ona bila ta mučenica koja je sve to preživela. Radi se o kolonizaciji Istre, jer su mnogi otišli u Italiju i trebalo je da se popune kuće...

Ovako je govorila o smrti

- Ne razmišljam o smrti, ničega se ne plašim. Živim svoj život onako kako mogu. Ako mi ostane viška novca, ako zaradim ili mi ostane od penzije, pomažem onome ko nema u komšiluku. Svi me ovde, koliko znam, vole i cene. Ovde ću biti dok sam živa, a kad umrem, moj pepeo neka prospu u more, a može i u reku, dospeće do mora. Volela bih da me pamte po tome što nikada nikoga nisam uvredila. Ako sam mogla da pomognem, pomogla sam, ako nisam, onda nisam odmagala. Nisam ni jednu jedinu ružnu stvar uradila. Mnogo puta sam se svađala zbog nepravde, eto, samo to, kad već moram da kažem. Dolazilo je do sukoba s ljudima, jer sam bila na strani pravde, i to je jedino što sam u životu grešila - pričala je tada za "Kurir".

BONUS VIDEO: