Nikola Malović, srpski pisac i knjižar iz Boke Kotorske: RUSI RAĐAJU GENIJE

Foto: Promo foto

Nikola Malović

Iz štampe je izašao "Parus nadeždi", roman "Jedro nade" Nikole Malovića u prevodu na ruski jezik s potpisom Ane Rostokine, što je i bio povod da s nagrađivanim srpskim piscem iz Boke Kotorske razgovaramo o fenomenu mornarske majice, vezi Srba i Rusa, te o kontroverznoj tezi o poreklu najpoznatijeg moreplovca svih vremena.

*"Jedro nade" ovenčano je brojnim nagradama, da li je to bila glavna preporuka Ministarstvu kulture i informisanja da potpomogne objavljivanje prevoda na ruski jezik?

- Svakako. Ministarstvo potpomaže prevode onih dela srpske književnosti koja se ističu u odnosu na prilično zahuktalu produkciju. Jedno vreme sam se dvoumio da li da „Parus nadeždi" bude objavljen u Moskvi ili u Beogradu. Iz bojazni da bi „Jedro nade" u Moskvi bilo utopljeno u moru knjiga, odlučio sam se za drugu opciju, odnosno da Rusi u našim geografijama mogu da pronađu roman koji nas tematski spaja.

*Za one koji nisu čitali, o čemu govori roman?

- "Jedro nade" govori o fenomenu najpoznatijeg, najseksualnijeg i najavanturističkijeg modnog dezena na svetu - a to je mornarska majica, koja je i vojna uniforma u svim mornaricama. Radnja se dešava u bajkovitom Perastu, no finale maestozo, roman doživljava u proučenoj tvrdnji da je najveći moreplovac svih vremena, a to je Kristifor Kolumbo, najverovatnije bio konverzos - Jevrej poreklom jer je malo čudno da na prva tri broda "Ninji", "Pinti" i "Santa Mariji" ne plovi katolički sveštenik, ali plovi imenom znani Luis de Tores, tumač za hebrejski, iz čega ispada da je prvo zdravo izrečeno na hebrejskom, što baca potpuno novo svetlo na nama znanu istoriju.

*U "Jedru nade" predočavate manje poznato o istorijskim vezama Bokelja i Rusije. Ko je na koga više uticao?

- Rusija istorijski ima više magnetizma, a mi Mediteranci više toplog mora. U romanu sve vrvi od Bokelja, koji imaju veze s Rusijom. Nautički pedagog Marko Martinović u Pomorskoj školi u Perastu obučavao je 1698. sedamnaest pitomaca Petra Velikog. Peraštanin Matija Zmajević bio je admiral ruske Baltičke flote. Prvi Srbin koji je oplovio svet bio je takođe Bokelj Stevan Vukotić. Podvigom se proslavio 1826. na ruskom ratnom brodu "Predprijatije"...

*Kakva su očekivanja od prevoda romana?

- To niko živ ne može znati. "Parus nadeždi" sada ima svoj život. Roman može promeniti moj život time što će izazvati oduševljenje u ruskom čitalačkom oku, a može proći i nezapaženo, između ostalog, i zato što je prevod objavljen u Beogradu, a ne u Moskvi. Ipak, mi sada imamo sa čim da izađemo pred ruskog čitaoca jer je Rusa, ne računamo li turiste iz bivših YU republika, najviše od svih na našim prostorima.

*Izjavili ste da roman živi onoliko dugo koliko je u njega uloženo ljubavi i vremena. "Jedro nade" ste pisali šest godina. Zbog čega tako dug proces?

- Nisam jedini koji piše romane tako dugo, ali sam možda jedini pisac i knjižar koji vidi vezu između dugog nastanka knjige i njene prodaje. Knjižari između sebe kazuju da postoje dela koja će se prodavati zauvek. Roman „Lutajući Bokelj" pisan 5 godina, najprodavaniji je roman u istoriji modernog zalivskog knjižarstva. Da li mislim da roman o fenomenu mornarske majice ima čitaoce na duge staze? Mislim. Mnogo vremena se troši u proučavanju građe, u njenoj obradi i ugrađivanju u plemenito telo romana.

*Jeste li stasavali na ruskim klasicima i pratite li njihovu savremenu scenu?

- Hercegnovska "Knjižara So", u kojoj živim, ima policu sa ruskim piscima prevedenim na srpski. Sve što uđe u čitalačko oko utiče. Ruska civilizacija dala je genijalne pisce koji možda služe, po Dučiću, samo zato da bi prvo svom, pa onda i drugim narodima, iscedili esenciju ruske duše. Na mene je najviše uticao Dostojevski kada je kroz opis Velikog inkvizitora nacrtao razliku između zapadne vere da se sloboda ne jede i ruskog osećaja za slobodu, koja čudom hrani svoje vernike.