OVAKO JE GOVORIO POKOJNI SINIŠA PAVIĆ! Reči koje se i dan-danas pamte, OVE LJUDE je posebno izbegavao tokom života!

Foto: youtube.com/RTS

OVAKO JE GOVORIO POKOJNI SINIŠA PAVIĆ! Reči koje se i dan-danas pamte, OVE LJUDE je posebno izbegavao tokom života!

Proslavljeni scenarista Siniša Pavić preminuo je u 91. godini, ostavljajući iza sebe neizbrisiv trag u jugoslovenskoj kinematografiji i televizijskoj industriji. Pavić je bio najplodotvorniji TV autor u bivšoj Jugoslaviji, ostavljajući neizbrisiv pečat u svetu televizijske zabave.

Pavić je bio tvorac nekih od najpoznatijih domaćih serija, poput "Pozorišta u kući", "Otpisanih", "Vrućeg vetra" i mnogih drugih. Njegovo delo obuhvatalo je i filmove poput "Tesna koža" i "Laf u srcu". Međutim, krajem 80-ih započinje era Pavićevih celovečernjih serija, koje su se sastojale od više desetina epizoda emitovanih tokom nekoliko godina. U centru zbivanja ovih serija često se nalazila jedna porodica, a među najpoznatijim su "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Stižu dolari" i "Bela lađa". Njegova poslednja serija, "Junaci našeg doba", premijerno je emitovana od 2019. do 2021. godine, ostavljajući dubok utisak na publiku.

U jednom od intervjua Siniša je govorio, između ostalog, o ljudskoj sujeti, televiziji i rijalitiju, a njegove reči i dan-danas se prepričavaju:

Foto: youtube.com/RTS Kulturno-umetnički program - Zvanični kanal

 

Da li ste doprli do tajne ljudske sujete?

- Nisam se naročito time bavio, a i izbegavao sam takve ljude. Šta ću ja sa čovekom koji o sebi misli sve najbolje. Ja o sebi ne mislim sve najbolje, mislim čak da sam mnoge stvari uradio pogrešno, da sam neke mogao bolje. Gledao sam da ne pogrešim u bitnim stvarima. Ako pravim kuću, da to bude dobra kuća. Ako dobijemo dete, da napravim od njega dobrog čoveka. Dakle, u bitnim stvarima mislim da nisam grešio. Ja sam u suštini čovek koji vedro gleda na svet i kada govorimo o ovom stanju u kome se nalazi čovečanstvo i mi sa njim, to posmatram kao čovek koji neće živeti u tom dobu i koji nije dorastao da to prati. Moje iskustvo je drugačije, ja sam veći deo života proveo u drukčijem svetu, među ljudima koji su se drukčije ponašali i meni to danas nedostaje. Nedostaje mi ta druželjubivost, otvorenost, bezazlenost. Bilo je više mladalačkog u ljudima. Danas ljudi brzo stare. Duhovno brzo stare. Ima Gogolj jednu lepu rečenicu upućenu mladom čoveka kad opisuje onog Pljuškina u „Mrtvim dušama”: „Čoveče, kad pođeš iz mladih dana u starost, ponesi nešto od svojih dečjih, mladićkih osobina. Bez toga će ti starost biti strašna.“ Dakle, onaj ko dugo čuva u sebi dete i radoznalost, on će sporije da stari.

Moglo bi se reći da sporije stari i onaj koji radi?

- Ne mogu da govorim u ime drugih ljudi. Priroda je prema meni bila blagonaklona i dala mi je neki talenat. Ljudi koji poseduju talenat, ili su prokleti ili su blagosloveni. Ili ih taj talenat muči u stvaralaštvu da budu u stalnim mukama ili im pomaže da lakše i bolje žive s ljudima i da im pruže nešto lepo. Sa talentom nije kao sa hranom, njega nema dovoljno i mnogi su ljudi uskraćeni s te strane. Zato je talentovan čovek obavezan da radi što više jer svojim talentom stvara nešto što će tim ljudima koji nisu blagosloveni time učiniti život zanimljivijim i lepšim. Kad se baviš javnim poslom uvek se nađeš u situaciji da te neki ljudi krivo gledaju – ili te ne razumeju ili te ne trpe. Televizija ima tu nezgodu kad se nešto često pojavljuje ume da nervira pa su neki znali da kažu, dokle će ovaj da piše. Mislim da je to prosto način života i da je grehota ako nešto možeš da uradiš pomoću svog talenta da to ne iskoristiš. Neće to ostati samo tvojim naslednicima, imaće vajde i neko drugi. Neka ih je deset na svetu i to je nešto.

Počeli smo međusobno da se delimo pa i mrzimo, i to najviše zbog politike?

- I kad sam pisao nešto na temu politike, nisam se njom bavio kao zanatom i našom strašću, osim u „Beloj lađi“. Ali ni tu nisam bio ništa blaži u odnosu na ljude iz naroda. Šojić je jedan od njih, ne bi mogao da opstane da mnogi ljudi nemaju tog čoveka u sebi. Svako od nas nosi u sebi i Šurdu i Šojića. I dobričinu okrenutu plemenitim potezima i nekoga ko samo gleda da te prevari. Mi smo stalno nezadovoljni vlašću, i kad sam slušao starije, tako je bilo. Problem je to što su ti ljudi koji su kritikovali vlast često razmišljali na način onih koje kritikuju. Dakle, nema neke razlike.

Ko su ti “junaci novog doba” u seriji koju upravo pišete?

- To su, uglavnom, gubitnici koji nastoje da ne ostanu mali ljudi već da se približe onome što ja smatram elitom. To su ljudi bez samopouzdanja, ali se bore da sačuvaju svoju ljudskost i unutrašnju etiku. Dakle, mogli bi da budu elita.

 

- Kao mlad pravnik išao sam sa sudijom na neki uviđaj u Žarkovo i tu se skupilo dvesta ljudi. Gledaju, dobacuju, viču, svađaju se. Nisam mogao da verujem šta gledam, onda mi kažu da je to obično tako. Tu sam se prvi put sreo sa rijalitijem, ali spontanim rijalitijem. Ti ljudi nisu to radili za pare, već su ispoljavali svoj smisao za druženje, zabavu i želju da zabadaju nos u tuđa posla. A onda se čudimo što to ljude zanima. Ovi televizijski rijalitiji su imitacija života, tu su skupljeni ljudi koje plaćaju da se svađaju, da budu brutalni, bezobrazni, nevaspitani, prosti i da iz sebe isijavaju sve ono što civilizovan čovek drži pod kontrolom. Rade to za pare. A što se gledanosti tiče, tu postoji jedna velika varka. Ne može to da se uporedi u pogledu gledanosti sa nekom dobrom emisijom ili serijom, ali to se pušta preko celog dana. I u tome je tajna. A kad se nešto sistematski, isključivo u cilju zabave, ubacuje u javni prostor, ne može da ne ostavi posledice. Prostakluk i vulgarnost postali su, gotovo neprimetno, uobičajeni način komunikacije, čak i među obrazovanim ljudima. Nekad smo jedan drugog oslovljavali sa drugarice i druže, ali smo se poštovali kao gospoda. Danas vam kažu: poštovani gospodine, a onda vas nazovu bitangom i svinjom.

- Neki su filmski scenario zvali predloškom. Pošto ja sebe nisam video kao pisca nekakvih predložaka, nego kao autora, ja sam otišao na televiziju i borio sam se za poštovanje autorskog teksta. Od „Vrućeg vetra“ kada mi je Aca Đorđević nešto promenio, nijedan reditelj, a to znaju i glumci, ne sme nijednu reč da mi promeni. Može jedino da me zove i pita. I to je ono što u našoj zemlji ne postoji – da svako odgovara za ono što radi. Ako ja pišem tekst i ako je on loš – ja sam odgovoran. Ali neću da potpisujem nešto u šta će neko da ubacuje svoje ideje. Ne verujem u timski rad na televiziji. To jeste timski rad, ali samo ako svako radi svoj posao. Uvek sam radio sa rediteljima koji su to prihvatili. Sava Mrmak se školovao na Bi-Bi-Siju i nije dao da se ništa menja na mom tekstu.

- Pitanje je šta je danas televizija? Situacija je da imamo sto kanala a da nemamo konkurenciju koja bi brusila kvalitet. Zašto? Zato što se takmiče samo u zaradi i u rejtingu a rejting se postiže na najbanalniji način. To je odgovor zašto je naša televizija pala na ovako niske grane - govorio je on, kako prenosi Blic.

BONUS VIDEO: