ĆERKA RADMILE ŽIVKOVIĆ PRVI PUT O SMRTI MAJKE! Uplakana priznala da je IZGUBILA i baku, pa udarila na LAŽNE PRIJATELJE!
IZVOR: Republika/M. P. - 24.12.2024 | 11:05
Bojana Bambić otvorila dušu pred kamerama!
Glumica Bojana Bambić, koja je prvo ostala bez bake, a onda i bez majke, legendarne Radmile Živković, govorila je prvi put na Blic TV o ovim tužnim događajima.
Sa 17 godina u Bojaninom životu je bila jedna od prekretnica kada se opredeljivala čime će se baviti, među poslednjim stvarima bila je upravo gluma.
Foto: printscreen/blic tv
- Pa meni je zapravo bilo zabranjeno da se uopšte bavim mišlju da bi možda mogla da odem u pravcu glume. Jer kad god su me pitali kao malu, šta ćeš da budeš kad porasteš, da li ćeš ti da budeš glumica kao mama, moja mama je uvek govorila: "Ne". Tata je isto govorio: "Daleko bilo, bolje ćerka da mi bude čistačica, nego glumica". Nema on ništa protiv čistačica, nego prosto zna koliko je težak posao. I ja sam, sticajem svojih životnih okolnosti, odrasla na snimanjima i u pozorištu. E sad, ja sam bila jako stidljiva, vrlo. Nisam bila pričljiva, nisam bila komunikativna, vrlo sam birala sa kim ću da razgovaram. I, zatvorena sam jako bila. I onda kad se desilo to da sam ja, završilo se bombardovanje i krenula sam u Mađarsku u čuvene one šoping ture, i onda sam ja u tom putu krenula da otvaram čime bih ja u stvari zaista htela da se bavim u životu. I sad, pošto imam neke razne, nazovimo to razvijene ili manje razvijene darove i talente, onda su moji roditelji uvek mislili da ću ja studirati ili psihologiju ili dramaturgiju. I bili su sasvim sigurni u to. Jer ja sam bila toliko stidljiva da nikad nisam pominjala glumu, znači, ne je, ne, oni su protiv, ne i ne i ti znaš kako to izgleda i ceo život si u tome i ceo život gledaš tu muku i ti sasvim sigurno to nećeš odabrati. I ja otvorim tu fioku, ma reko, znaš šta, ja ću to da probam, pa sad... - kaže iskreno Bojana, koja je objasnila da se upravo “tu sublimiše sve ono i drugo što mene zanima i ta ista psihologija i ta ista dramaturgija”.
Bojana nikada kao mala nije razmišljala o tome da će biti glumica kada poraste.
- Zamišljala sam da ću živeti na moru. I da ću... Nisam znala šta ću da budem, ali sam zamišljala da ću da imam jednu malu kamenu kućicu, da ću da plivam, da ću... Jer mene jako voda regeneriše, smiruje, opušta, privlači, sve, sve, sve moguće. I stalno sam zamišljala da sam ja u stvari na pograšnom podneblju, da ja treba da budem na moru, jer meni taj stil života i način života i sama voda po sebi vrlo odgovaraju. I ja stalno kad zamišljam odmor, pa kad neko kaže što ne ideš, sad recimo kako mi je majka otišla, stalno svi dolaze sa predlozima, a što ne odeš negde na 5 dana, ja kažem, a gde, pa kao, idi na planinu, ja kažem, šta ću ja na planini. Vidim ja sebe, ali meni ne treba šetnja po planini. Meni treba plivanje koje mene regeneriše. I to je, ja kad sam od 24 sata na moru, ja sam 18 sati u moru. I to je ono što meni, mom biću odgovara.
Foto: Republika
Bojana tokom emisije "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" priča o prijateljstvima i o tome kako joj kako sama kaže "ne trebaju lažni prijatelji" kao i to da je napravila "jednu lepu čistku".
- Moj muž se često čudi pa kao ti nemaš puno prijatelja, ti nemaš puno drugarica, ja kažem a šta će mi, pa ja sam presrećna što imam ovoliko koliko imam, pa meni je ovo za jedan život sasvim dovoljno. Meni ne trebaju lažni prijatelji, ne treba mi foliranje - kaže iskreno Bojana koja se dotakla i toga šta se dešava od kako je izgubila majku.
- Sad recimo od kako mi je majka otišla zovu me moje bliske prijateljice, pa me pitaju: "A šta radiš po ceo dan?", kažem: "Ali ja ne razumem pitanje", ja imam toliko puno posla, meni je dan kratak, ja ne stižem sve što sam zamislila zato što nije to samo pitanje prostih fizičkih radnji nego sada mora da se napravi čistka po sebi, čistka iznutra. Mora da se sabere i oduzme, da se dovedem ja kao osoba u neko stanje koje je… - kaže Bojana i na konstataciju profesorke da neke kockice moraju da dođu na svoje mesto, a da to nije jednostavno nastavlja:
- Pa nikako nije jednostavno, zato što sam ja takođe kao odraslo, zrelo biće, svesna, jer sam ja sa svojom majkom odabrala da budem 24 sata dnevno. I jako dugo sam se borila za svaki njen dan i svaki njen dah. I ja sam svesna da to jedno telo više nije moglo. I, s jedne strane, možda će da zvuči čak i surovo, ali sam mirnija u tome da nemam brigu, a šta će biti ako njoj pozli, a počne negde neki nemir ili rat, a, ja ne mogu da dođem do leka ili do insulina, ili do... Gde ću ja s njom, šta ću ja, kako ću i kako ću ja njoj da pomognem... Sad nekako, ne vredi jedno telo više nije moglo da se bori. I ja sam to videla, ja sam se s njom oprostila, ja sam zato mirna, ona je bila lepa kao sunce, ja sam svesna bila da je bolest, nažalost, takava kakva jeste i odnela mi je ovako - kaže Bojana puknuvši prstima i nastavlja ne uspevajući da zadrži suze:
Foto: printscreen/blic tv
- Ona je meni najlepša i uvek će mi biti. Meni su svi govorili da to ne radim, ona je meni ostala tako, prelepa je bila i ja sam se tada smirila jer sam svesno znala da više ne može i da je sve ostalo mučenje, da nema smisla, a ja znam da je ona tu. Jer ja ne idem često ni na groblje, upravo zato što ona je tu, ja dođem ovako, vidim i kažem: "Ej, mama, ajde zapalim cigaru, donesem kafu, popijem to, popušimo po cigaru, odo ja reko, kući, ti si meni i ovako kući". Mislim, ja njoj skuvam kafu, stavim vodu svako jutro, zapalim cigaru, gde si, ajmo popijemo mi to svoje, popušimo po cigaricu i, milina Božija, mislim, ona je tu, ona je prisutna.
Pored velike traume koju je doživela Bojana je doživela i smrt bake za koju je bila mnogo vezana o čemu takođe govori u emisiji.
- Mama, baba i ja smo bile kao jedan tim. Ona je tu, meni je ona tu, ja sam i njoj jutros skuvala kafu i rekla: "Ajmo žene pomozite mi da preživim današnji dan". I to je meni i dalje tu, njihova snaga, njihova energija samo se skuplja u meni i daje mi snagu za dalje, za sve dalje što me čeka, da ja ostanem dostojan, dostojanstven predstavnik svoje porodice - kaže Bojana i dodaje:
- One su tu sa mnom i one mi pomažu da ja, koliko god mi nekad bilo teško, samo pomislim, čekaj kad su njih dve odustale. A kako sad, odakle meni ideja uopšte pa to nema smisla, pa ja moram zbog njih dve da budem dostojna predstavnica dostojanstvenog života svojih predaka. Meni neko kaže, pa pričaj sa njima da li bi one, šta bi one tebi rekle. Ja nema šta pričam sa njima, ja njih nosim sa sobom i ja znam, ja se tako ponašam, onako kako je jedino normalno u našoj porodici. I nikako drugačije.