Vanja Bulić: ZA PRAVDU SE NE BORE SAMO GUBITNICI!

Foto: Hrabrost je pitanje morala

Vanja Bulić

Emisijom "Crni biseri" promenio je pogled na našu stvarnost i ljude kojima smo okruženi. Nedavno je "Laguna" objavila njegov šesti roman o (ne)zgodama novinara Novaka Ivanovića, a za Srpski telegraf Bulić govori o zamkama profesije, junaštvu i sponi mašte i realnosti.

- Novak Ivanović je novinar iz vremena u kome je gajeno analitičko novinarstvo, koje je podrazumevalo da novinar bude pomalo i detektiv. To je vreme koje sam, na sreću, iskusio radeći u Dugi osamdesetih i devedesetih godina. Tekstovi su tada ličili na sinopsise za roman. Novak Ivanović je omaž jednom novinarstvu kojeg više nema. U romanima imam novinarku Mušku, u čiji sam lik ugurao pojedine osobine mojih poštovanih koleginica iz Duge - Mirjane Bobić Mojsilović, Duške Jovanić i Dade Vujasinović - započinje Bulić.

• Prepoznajemo li Novaka u stvarnim likovima i događajima?

- Novak Ivanović je Beograđanin čiji je otac bio na Golom otoku. Zato je on operisan od ideologije koja je toliko zla donela njegovoj porodici. On je dobar komšija koji se bavi jednim nimalo lakim poslom. Novinari se u knjigama obično prikazuju kao prijatelji kapljice, razvedeni su i pritom prznice u borbi za pravdu. Novak je srećno oženjen, pije sok od jabuke, ne puši, bavi se sportom. Zašto bi samo razočarani polugubitnici bili borci za pravdu? Ipak, Novak je prototip antiheroja jer iz svakog duela izlazi ozleđen.

• Jesmo li ostali dužni svetim imenima i toponimima iz naslova vaših knjiga?

- Sve što nam se događa danas je odsjaj prošlosti, koju nedovoljno poznajemo. Delom smo sami krivi, a delom su uzrok istorijske rupe, koje nastaju sklanjanjem ili uništavanjem dokumenata, relikvija, brisanjem istine o identitetu jednog naroda. U mojim romanima zamke sadašnjosti rešavamo tako što prvo moramo otkriti tajne iz prošlosti. Zato su Sveta Gora i naši manastiri riznica istine o našem narodu. Da, ostali smo dužni slavnim precima.

Foto: Hrabrost je pitanje morala

Vanja Bulić

• Mogu li novinari mogu da menjaju svet?

- Mogu da doprinesu rasvetljavanju svakodnevice, ali ne mogu bitno da menjaju čak ni naš mikrosvet. Nažalost, novinarstvo je onakvo kakvo je društvo i pruža se koliko mu vlast dozvoli, a da se to pritom preterano ne primeti. A kada bi bilo korak ispred vlasti, ubeđen sam da bi to bila naznaka blagostanja. Velike novinarske afere su bitno uticale na promenu svesti u Americi i bile su uzrok pada vlada. To se kod nas teško može dogoditi jer su mediji kontrolisani.

• Koliko ste nailazili na dobrotu, naročito baveći se novinarstvom?

- Mi smo okruženi dobrotom, ali je najčešće ne primećujemo opsednuti crnilom zla, mazohističkim porivom da zavirimo u ono čega bi trebalo da se stidimo. Najradije sam kao novinar, i u pisanim i elektronskim medijima, tražio ljude koji zrače dobrotom. Nažalost, oni su najčešće neprimetni, tihe komšije o kojima se piše kada krene neka akcija na televiziji ili u novinama. Večernje novosti na kraju godine proglašavaju najhumanije ljude i uvek se iznenadimo kada shvatimo koliko se iza njihovih podviga krije, pre svega, skromnost.

• Šta je za vas istinsko junaštvo: veliki čin koji hvali čitavo društvo ili neprimetna, svakodnevna žrtva?

- Junaštvo i istinski heroji danas se obično vezuju za hrabrost. A hrabrost u svakom poslu, a pre svega u novinarstvu, isključivo je pitanje morala. Ili se bavi tim poslom kako moral nalaže ili ga ostavi i pruži priliku nekome ko to može, ali nema priliku i da pokaže.