POTRESNA DUČIĆEVA PESMA O STRADANJU NAŠEG NARODA: Dugo je bila zabranjena jer govori o pokolju Srba!

Foto: wikimedia.org/Obradovic Goran

Jovan Dučić

Izveštaje o pokoljima nad Srbima od strane ustaša, Dučić je prihvatio veoma teško. Plakao je, očajavao i tugovao nad tragedijom svog naroda. Tako je, 20.10.1941. godine, nastala njegova manje poznata, anatemisana pesma “Vrbas”.

Prvi put je, kao citat, štampana u američkom izdanju Dučićevih sabranih dela 1951. godine, i to u odeljku “Umesto predgovora” Luke M. Pejovića. Iz prevelikog poštovanja prema mrtvom pesniku, Pejović nije želeo da svoj tekst nazove predgovorom. U njemu je opisao i poslednje Dučićeve dane, provedene kod rođaka Mihaila Dučića u “Vili na jezeru”, piše Opanak.

U “Vili na Jezeru” Dučić je pisao, pevao i plakao, čitajući izveštaje o strašnim pokoljima Srba u Bosni i u Pavelićevoj Hrvatskoj. Tu je on spevao i svoju pesmu “Vrbas”, za koju Slobodan Jovanović kaže:

– Njegova pesma “Vrbas”, ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva “Vila”, Jakšićevo “Padajte, Braćo”, Vojislavljevo “Na Vardaru”, Rakićevo “Na Gazimestanu”.

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva, Dučićeva pesma je našla reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.

Vrbas

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova –
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.

Primi krv nejači u svetle ti pene,
Sto puta je za te i pre umirala:
Da je ne poloču pogane hijene,
Da ne metnu u nju otrova i kala.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa –
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.

Beše tada slavna a sad si i sveta,
Pevaj sva krvava kroz njive i luge.
Naša zvezda slave sad i dalje cveta:
Pre svačiji sužnji neg ičije sluge.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.