BOJAN JE BIO STRAH I TREPET BEOGRADSKOG ASFALTA DEVEDESETIH: Svaki kriminalac se ugledao na njega - ubijen je u klasičnoj sačekuši!

O svojim doživljajima Bojan Petrović je pričao kao o igri. Od ljudi iz svog miljea bio je najgovorljiviji, zračio je zadovoljstvom tokom fotografisanja i snimanja. Najbolje ga je opisao jedan bivši policajac: "Svaki opasan kriminalac želeo bi da izgleda kao on".

Odudarao je od uobičajene predstave o kriminalcima, što je često uspevao da iskoristi u teškim trenucima kada su nevin osmeh i lik dobrog dečaka bili dragoceniji od oružja.

Bio je na višegodišnjoj robiji, ali to na njemu nije ostavilo vidljivog traga. Sa jedva napunjenih dvadeset godina družio se sa moćnim i velikim kriminalcima, pomagao im je pri bekstvu iz zatvora po Evropi, organizovao im skrivanje od policije. Mogao je bezbrižno da živi od vođenja noćnog kluba u Švedskoj, ali je odlučio da iz čistog hira sa tada dobro znanim Čarlijem i Hasom živi uglavnom od pljački i reketa. S neskrivenom radošću se sećao svega što su prolazili: putovanja širom Evrope, varanje na kocki, pljačke, hapšenja, bekstvo iz zatvora, provodi...

"Imao sam u početku osmoricu drugova oko sebe. Među njima sam se osećao nadmoćno. Kada su iz Nemačke zbog problema koji su tamo napravili došli Čarli i Hasa, udružili smo se, pa sam im napravio kombinaciju kako ne bismo bili prinuđeni da pljačkamo. Posle samo nedelju dana mnogi su nam davali procenat od klubova i restorana jer su nas se plašili".

Kada bi im se događale neprijatnosti, trudili bi se da ih ignorišu ili zaborave. O posledicama nisu želeli da razmišljaju jer su verovali da bi ih to sputavalo u akcijama. Na primedbu da su se često nepotrebno iživljavali i provocirali okruženje, jednostavno je odgovorio: "Pa... preterivali smo".

Hapšenje pred kamerama

U Stokholmu je uhapšen pred televizijskim kamerama, samo nekoliko dana pre planirane pljačke bogatog Turčina. Sa smeškom je opisivao kako je iz zatvora u Švedskoj ipak uspeo da pobegne u trećem pokušaju, zahvaljujući potkupljivom zemljaku koji je tamo živeo duže od 20 godina, dobio švedsko državljanstvo i zaposlio se u zatvoru.

Bojan Petrović je usmrćen 28. februara 1998. rafalima iz automatske puške dvojice napadača dok je u svom „jaguaru“ na semaforu u centru Beograda čekao da se upali zeleno svetlo. Nagađalo se da je ubistvo čin osvete za neku od likvidacija u kojima je učestvovao. Mnogi su ga pominjali i kao direktno odgovornog za smrt Zorana Dimitrova Žuće, kojeg je navodno pozvao da se sastanu kako bi poslovao s njegovim prijateljima iz Crne Gore. Žuća je ubijen iste večeri. Svedoka nije bilo.

Bojan, za razliku od drugih žestokih momaka, nije imao poroka. Novac koji je zaradio, osim u obezbeđenje koje su činili surovi momci kojima se okružio, ulagao je i u svoju ogromnu raskošnu kuću, koja je bila trn u oku mnogima. Takvu tvrđavu ni Dušan Spasojević nije uspeo da napravi!

Kuća se nalazila u slepoj ulici, svuda su bile okolo kamere, a ograda je bila pod visokim naponom. Ako bi neko nekako uspeo da isključi struju i preskoči ogradu, za njega je Petrović imao posebno iznenađenje!

U dvorištu se nalazio kavez sa pravim vukom koji je puštan onog trenutka ako bi Bojan uočio nekoga u dvorištu! Na dojavu da je njegovoj kući kurir sa četiri-pet kilograma heroina, ispred kapije je došla policija. Niko od njih nije smeo da uđe prvi. Kad je u jednom trenutku iz dvorišta izašao čovek sa torbom, startovali su ga ubeđeni da je u pitanju kurir koji nosi novac ili drogu. Ispostavilo se da je bio vodoinstalater. U tom trenutku iz dvorišta su kolima izleteli Bojan i kurir sa kalašnjikovima, noseći torbe sa heroinom i parama, ali policija nije imala odobrenje da puca.

BONUS VIDEO