NIJE STIGAO DA ODE NA TAKMIČENJE, KOSTA MU JE ODUZEO PRAVO NA TO: Ovo je tinejdžer koji je sedeo u prvoj klupi kada je dečak-ubica uleteo u učionicu!

Kosta Kecmanović (14) izvršio je stravičan masakr 3. maja prošle godine u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" kada je uleteo u obrazovnu ustanovu i ubio osmoro dece i čuvara škole, dok je deveto dete preminulo 12 dana kasnije.

Svoj krvavi pir započeo je na hodniku škole, nakon čega je ušao u svoje odeljenje 7-2 gde se održavao čas istorije i krenuo da ispaljuje smrtonosne hice.

Upravo dečak koji je sedeo u prvoj klupi kobnog dana i koji je pogođen sa više metaka, proglašen je za đaka generacije u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar". 

On je zadobio povrede grudnog koša, vrata i dva kičmena pršljena, nakon čega je završio na lečenju u Americi. 

Na školskoj stranici o đaku generacije je pisao njegov drug, koji je objasnio o kakvom dečaku je reč.

- Učenik OŠ "Vladislav Ribnikar", na lečenju u Americi. Borac za život, za znanje, za drugarstvo, a svima nama nada, uteha i smisao. Popke - nadareni pisac, istoričar, mislilac, razvijenog kritičkog duha i naučen moralnim vrednostima, zreli mali-veliki čovek svoju biografiju bi lepše napisao sam, da može… Da može, Popke bi do sada osvojio sva republička takmičenja iz istorije zajedno sa svojom nastavnicom Tanjom, da je imao priliku… Oduzeta mu je. Večiti radoznali dečak, dobar drug, vredan i pošten, osvojio je kao takav srca svojih osećajnih, zrelih, mudrih drugara koji su ga složno izabrali da predstavlja njihovo odeljenje. Jer svi znaju ko je Popke, šta sve zna, koliko može i ume…Sećaju se drugari kako je sve bilo na početku, kada su se upoznali u prvom razredu. 

Na dan prijema prvaka došli smo svi u školu "Vladislav Ribnikar". Tada smo još bili uplašeni i zbunjeni. Onda je jednog trenutka učiteljica Budimka Dimitrijević počela da proziva imena. Tada smo saznali ko će, pored naših roditelja, biti uz nas naredne četiri godine. Kada smo krenuli u školu, vrlo brzo smo upoznali puno novih drugova. Zbog njih u školi nikada nije bilo dosadno, čak ni na časovima. Svaki dan je bila neka uzbudljiva igra. Voleli smo razne stari, igre, ubrzo smo se sprijateljili i postali najbolji drugari. Igrali smo se u parkovima, zajedno trenirali fudbal… Vlada je mnogo čitao i znam da je u tome uživao. Nikada nećemo zaboraviti sve zabavne rekreativne nastave, zimovanja i izlete sa učiteljicom. Obišli smo mnogo lepih krajeva po Srbiji zajedno sa drugovima. Osim što smo naučili nešto, puno smo se i družili. To su bili najlepših trenuci naših zajedničkih života.

Početkom petog razreda, Vlada i ja smo bili zajedno u grupi, stalno smo bili zajedno. Konačno smo dobili istoriju koju je Vlada obožavao. Dosta je stvari već znao jer ga je istorija veoma zanimala i pojašnjavao je i meni i drugima kad god je trebalo. Osim istorije, sećam se fudbala – najvažnije sporedne stvari. Vlada je uvek bio golman, odličan golman i svi smo uvek hteli da bude u našem timu. Čuvar mreže, čuvar naših leđa, čuvar ekipe… Uvek smo mogli da se oslonimo na njega. U šestom smo krenuli na Robotiku. Bili smo tim, bili smo među prvima, radoznali, spremni za napredovanje i zajedničke uspehe. U sedmom smo sedeli zajedno, na većini časova… Dok nas ne razdvoje zbog pričanja. U sedmom je Vlada počeo ozbiljno da se bavi istorijom i krenuo je na takmičenja. Posvećen, vredan, uz mnogo truda i rada stigao je do republičkog takmičenja… Na koje nije stigao da ode… Oduzeto mu je…

BONUS VIDEO