NAKON ŠTO JE KOSTA KECMANOVIĆ POČINIO MASAKR, KRISTINA JE POSLALA UPOZORENJE: Isto veče je brutalno ubijena!

"Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi. Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu", napisala je na dan kada je ubijena Kristina Panić (19) u svom pismenom zadatku.

Foto: Društvene mreže

Saša Panić i njegova supruga Zorica Panić vratili su se u porodičnu kuću u selu Dubona tmurnih lica, umorni, tužni i besni u isti mah, sa poslednjeg suđenja Urošu Blažiću, koji im je 4. maja prošle godine ubio sina Milana (22) i ćerku Kristinu (19). Svaki put kad odlaze na suđenje u Beograd, oni su uznemireni i potreseni.

Upravo tog 4. maja, kada je uveče Uroš Blažić ubio ukupno devet, a ranio 12 osoba u selima Dubona i Malo Orašje, Kristina Panić je u školi pisala pismeni zadatak na temu: "U kakvom društvu živimo". Tog jutra, dan posle masakra Koste Kecmanovića u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" na beogradskom Vračaru, u svom pismenom zadatku, mlađana Krisitna je upozorila gde smo zakazali kao društvo i da se masakr dogodio, jer se nismo probudili na vreme.

Rad zauvek neocenjen

U vežabanci Kristine Panić, koju je pred nama listao njen otac Saša, prethodna tri pismena zadatka iz srpskog jezika ocenjena su peticama. Ovaj, četvrti, pisan na dan masakra u Duboni i Malom Orašju, ostao je zauvek neocenjen, ali nema sumnje da zaslužuje najvišu moguću ocenu. 

Kristinin rad prenosimo u celosti: 

U kakvom društvu živimo?

- Kada ostaneš sam, ostaviš telefon, ugasiš televizor i sve drugo što ti odvlači pažnju sa strane, da li se ikada zapitaš u kakvom društvu živiš? Ko su ti uzori? Ko je čovek koji ti odvlači pažnju? Da li je sve što ti je smešno i zanimljivo zaista tako?

Imam još mnogo pitanja, ali na sva ta moja pitanja, tvoj odgovor je verovatno: ”Ne znam”, ili imaš bled pogled kao da ne vidiš ništa loše u tome. I svima nam je tako dok se neko zlo ne dogodi. Tada svi vidimo grešku i znamo da uperimo prst u nekoga, a zapravo smo svi krivi. Kada se mnogo toga nakupi, negde mora da pukne, jednostavno rečeno, neka kap je morala preliti čašu. Roditelji danas zbog karijere zapostavljaju decu, bitnije im je da imaju kuću na tri sprata i luksuzan život umesto dobro vaspitanog deteta. I stalno se provlači izgovor: "Moram da obezbedim detetu sve”.  Ne, detetu su potrebni otac i majka koji će da razgovaraju sa njim o svemu. Ne treba mu skup telefon i garderoba da bi imalo lep život. Deca u Africi bez svega toga srećni žive. Današnjoj deci nema ko da ugasi televizor ili telefon kada gleda filmove i serije u kojima se promovišu alkoholizam, narkomanija, kriminal i nemoral. Zato i propadamo kao društvo, jer nam deca u svemu tome vide uzor. Do juče smo školu gledali kao najbezbedniju ustanovu za dete, a već danas sa strahom šaljemo dete u istu. Neko je juče posle škole planirao porodični ručak, neko da uči geografiju da popravi ocenu, neko da odigra utakmicu sa drugarima… A neko je želeo da svoje dete sačeka ispred škole, zagrli i poljubi, a nije i više nikad neće. Svaki trenutak sa njima je postao samo uspomena na tu decu.

Verujem da su tuga i bol porodica preminulih đaka ogromni, i nikada ne bih želela da tu bol u svom životu osetim. Sa decom treba razgovarati! Nijedna kazna neće moći da vrati roditeljima ovu jadnu decu koja su, ni kriva ni dužna, nastradala. Kosta je primer zapostavljenog deteta. Roditelji, internet, društvene mreže, đaci u školi… Svačija je krivica. Svako je imao uticaj na ovo dete koje je počinilo ovaj monstruozan zločin. Ovo je znak da treba da se probudimo, jer je ovo samo početak katastrofe ako se nešto ne preduzme. Srbija danas plače, osam anđela nas je napustilo jer se nismo probudili na vreme - napisala je Kristina 4. maja u školi pre podne.

BONUS VIDEO: