VIDEO SAM IH SVE KAKO LEŽE I ZAPOMAŽU! Jovan je u masakru izgubio dva brata: "Po položaju tela sam odmah znao ko je već mrtav!"

Za mene je ovo najgori trenutak u životu koji sam doživeo. Mislim da u životu ništa gore neću doživeti - ovo je, drhtavim glasom, rekao Jovan Mitrović, mladić koji je u masakru u Duboni i Malom Orašju izgubio rođenog brata Petra Mitrovića i brata od strica Marka Mitrovića.

- Utisci se, naravno, nisu slegli. Mi smo bili svesni koja kazna njega očekuje, ali u podsvesti je bilo da će se nešto promeniti i da ne može njemu ta kazna biti izrečena. Nadali smo se da će dobiti sigurno veću kaznu, ali to nije realno - rekao je Jovan za Blic.

Foto: privatna ahriva

Jovan je bio među prvim svedocima koji je došao na lice mesta.

- Ja i moj brat Nikola smo stigli kada je moj brat Petar pozvao oca i rekao da dođe na Ravni Gaj, otac nije razumeo šta je bilo u pitanju, mislio da je u pitanju neka tuča. Mi smo otišli gore na to mesto, na Ravni Gaj kod spomenika sa namerom da branimo njih jer smo mislili da je u pitanju tuča. Kada smo stigli na to mesto, prvi čovek koji je bio tu to je bio Nikolin otac. Kada sam ušao, pitao sam ga šta je bilo, on mi je rekao: "Šta šta je bilo, pobio ih čovek kao kerove". I onda sam tek shvatio šta se desilo. U tom trenutku sam čuo glas brata Petra kako zove mene i mog brata Nikolu. Otrčali smo do njega i videli smo šta se dešava, da svi leže jedan pored drugog. Kako sam okrenuo glavu, video sam sve njih kako leže i kako zapomažu. U tom trenutku sam znao ko je poginuo zato što nisu davali znake života. Posle toga smo ja i Nikola doneli odluku da odmah uzmemo Petra i vozimo ga putem bolnice u Smederevu - jedva je izgovorio Jovan.

Kako je dodao, ranjeni brat ih je molio da stanu jer više nije mogao da izdrži.

- Juče smo i saznali da je u sebi imao 6 metaka. Molio nas je usput da stanemo, da ga izbacimo iz auta zato što ne može više da izdrži. Zamolili smo ga da izdrži do bolnice, pričali smo mu da ga mnogo svi volimo i da ne možemo bez njega i da izdrži, da je jak. Izdržao je tih 53 dana i nije mogao više da izdrži - gotovo se slomio Jovan.

Foto: ST/Tamara Pavišić

Kako dalje nastavljaju da žive, ni sami ne znaju.

- Mislim da ništa teže u životu nema nego izgubiti decu. Sigurno je ostavilo utisak da se nama mnogo život promenio, više ništa nije isto kao što je i bilo. Evo kako posle 19 meseci živimo od tog 4. maja, ne znamo ni sami - rekao je Jovan.

Trčao do manastira Tumane

Prošle godine, otprilike u ovo vreme Jovan je trčao do manastira Tumane kako bi prikupio pomoć za sve one koji su ostali bez najbližih u ovom strašnom masakru.

- Ja sam, da kažem, na neki način tražio utehu u tome, jer je to donekle bila, pre svega, želja mog brata Petra da ide na hodočašće do manastira. Ja sam ujedno došao na ideju da pomognem ranjenima, zato što znam da su bili u dosta teškom stanju i ta moja akcija je doprinela njima da malo lakše prebole te njihove povrede - zaključio je neutešni Jovan.