"TI NISI MOJA MAMA, IZAĐI" - JAKO ME JE ZABOLELO: Jelena Đoković najiskrenije - MOJA DECA ĆE IMATI TRAUME!

Direktorka fondacije "Novak Đoković" i supruga slavnog tenisera Novaka Đokovića zajedno sa psihoterapeutom Smiljanom Grujić odgovarala je na pitanja o deci i načinu vaspitanja. Objasnila je sa kakvim komentarima se susretela.

Istakla je da novac ne olakšava sve kako mnogi misle.

- Kao mlada devojka već sam bila pred kamerama i dosta sam odrastala pred njima i naravno da sam bila prosuđivana. Nastavljam i dalje da budem u žiži interesovanja, da li sam se dobro obukla, nasmejala, rekla nešto što smem ili ne smem. Nezavidna pozicija za jednu mladu ženu. Interesantno putovanje, tako mi je dodeljeno i moram da se snađem što bolje mogu - objasnila je u emisiji "Kec na jedanaest" i dodala:

- Neki ljudi koji mene posmatraju kroz prizmu samo kao Novakovu suprugu, mogu da dožive kao neku vrstu pametovanja sve ono što ja pričam, a ja samo želim da sa ljudima delim svoja iskustva. Postoji neka vrsta utiska, da je osobama koje imaju pare mnogo lakše. Naprotiv, nije. Mi smo još više zbunjeni, jer bi sad trebalo da znamo sve, jer imamo taj novac i prilike, u stvari ne. Taj novac je nekako i pojačivač svih naših strahova, sumnji. Novak i ja smo bili poprilično mladi kada smo došli do tog novca i mogućnosti i mnogo sam zahvalna što su oko nas bili ljudi koji su nam pomogli da postavljamo pitanja i učimo. Nažalost, bez učenja malo ko može da preživi u ovom svetu koji se stalno menja, osuđuje i nameće gomilu nekih ideala, ali da li uopšte postoji ideal? - rekla je supruga tenisera.

Foto: Profimedia

Nedavno je bio i gost Gabor Mate koji je govorio o traumama. Jelena se sada nadovezala:

- To je otključalo mnoge teme i pomoglo nam da dopremo do ljudi. Nije neophodno da se dogodi rat ili Holokaust, pa da pričamo o traumi. Deca svakodnevno doživljavaju neke stresne situacije koje postaju traumatične za njih, ukoliko su usamljena u tome. Ukoliko roditelji ne shvataju ozbiljno dete koje ima problem, sve manje će to dete kasnije dolaziti kod roditelja i poveravati se, jer dete počinje da gubi poverenje. Samim tim ostaje i sam u svojim problemima i u svakoj sledećoj situaciji, ako se mi kao roditelji ne osvestimo i shvatimo da nije reč o tome, da ono odmah ustane i ne stisne zube, da će biti neodgovorno ili će uvek odustajati odmah na prvu. Mi tako projektujemo naše strahove mnogo daleko, a ono što treba da uradimo u tom trenutku, jeste da odgovaramo njegovoj potrebi. A šta je njegova potreba? Da bude viđeno, prepoznato, da ta emocija bude prihvaćena - kaže.

Objasnila je i dva ekstrema u roditeljstvu.

- Postoje dva ekstrema u roditeljstvu. Ono koje je strogo autoritativno, tradicionalno, gde dete nema prava. Imamo gomilu nekih rečenica koje su poznate svima nama, jer smo odrastali u tom društvu, a onda smo došli u neki drugi ekstrem gde je to popustljivo roditeljstvo, gde ne postoje granice i gde je detetu "sve može". Ni jedno, ni drugo nije dobro. Detetu trebaju granice, jer to znači ljubav, vođstvo, povezanost, osećanje situacije. Ako se na lep način postavi granica detetu, ne pričamo o etiketiranju, kažnjavanju, pretnjama, uslovljavanju, pričamo o zdravom odraslom čoveku, koji je sebe doveo u red da može da odgovori na potrebe deteta. Nemamo puno zdravih odraslih ljudi koji imaju vremena za sebe, da bi mogli onda kada sebe zbrinu, da se pozabave detetom. Mi smo kao društvo posustali u zbrinjavanju porodice. Porodične potrebe su sigurnost i stabilnost, toga nema. U mnogim porodicama roditelji nemaju čak ni onu najbližu mrežu ljudi koja im pomaže, zato što su se odselili iz svojih mesta da bi mogli da privređuju u gradu, tu su škole. Možda više nemaju roditelje. Moramo da imamo pomoć, ne mogu samo mama i tata. Svi sisari dele roditeljstvo, to je priroda. Svi se okupimo oko jednog mladunčeta. Treba čitavo jedno selo da bi se podigli mladi, a mi smo taj način razmišljanja sveli na to - samo majka i otac, samo vrtić, škola, treninzi. Izgubili smo bliskost - objasnila je Jelena, piše "Mondo".

Postavlja se pitanje kako biti autoritet, ali i prijatelj detetu.

- Ne znam. Mislim da ima puno mišljenja i teorija. Da li smo ikada videli zaista srećnog čoveka? Pa da kažemo, sledićemo njegov primer. Neko nam priča o sreći, ali svi smo nešto kratkoročno srećni, zadovoljavaju nas neke sitne stvari, dok krupnice jako kratko. Mene povezuju sa različitim pričama, o tim nekim guruima, pa sada kao težimo ka nekim tim rešenjima, svetim mestima. Ja nemam odgovor i ja tragam. Iskreno postavljam i ja pitanja, jer sve ove stvari koje učim, pokazaće se na delu, kada moja deca dođu u tu situaciju da budu nosioci društva. Da li će moja deca reći da imaju traume? I te kako, jer ni ja nisam savršen roditelj i baš hvatam sebe u gomili situacija gde bih mogla mnogo bolje da postupim. Mislim da su to jako dobri momenti, kada me deca u stvari postave na mesto - rekla je Jelena, a onda objasnila i koji su to momenti:

- Jako su karakterni i pružaju otpor. To je jako teško za jednog roditelja, da prihvati kada dete pruža otpor. Tada počne da se budi dete u meni i primenjujem metode koje su bili primenjivane u mom slučaju, jednostavno kreću da izlaze iz mene. Znam da mogu bolje, ali u tom trenutku je to moje najbolje. Naravno, pošto sam pričljiva osoba, onda me deca vrate na mesto rečenicom: "Mama, šta radiš?".

Objasnila je koliko su njena deca drugačija.

- Moja deca su toliko različita, još po rođenju. Kada sam sa Stefanom prvi put postala majka, on je, da kažem, bio baš mučeno dete. Imao je mamu koja je mislila da je celu teoriju savladala, a onda kada se desila praksa, došlo je do umora, neizvesnosti i da je svaka greška koju napravim, kao smak sveta. Prvo dete obično nastrada. Već do drugog deteta sam malo napredovala - istakla je da Tara voli da se šminka i ima jak karakter:

- Potpuno je drugačija. Kada sam bila trudna sa njom, stalno sam se sređivala. To je bio njen uticaj iznutra. Jednostavno je takva, a ima veliki uticaj i na tatu - objasnila je Jelena i opisala jednu od situacija koja se nedavno dogodila:

- Posvađale smo pred spavanje, jer ona neće da ide u krevet kada joj kažem da idem da spava. Meni to ne prija, jer to je rutina i znamo kada se ide na spavanje i sada ja tebe treba da jurim. Ona tada namerno obuče rolere po kući da vozi. U mojoj glavi je to nedopustivo, da se roleri voze po kući. Na kraju smo sedele i ona je meni rekla"'Ti nisi moja mama. Izađi iz kupatila", pošto sam joj rekla da opere zube. Ja bih volela da ja i ti duže vremena provedemo grleći se, mazeći se, nego u ovom procesu, gde ja tebe molim da se središ. Onda je bila jako ljuta na mene i između ostalog i rečenica da joj nisam mama, što je mene jako zabolela, ali na kraju se pomirimo i ona je zaspala u mom naručju. Ipak, taj proces je da me na nosilima iznesu. To je znak da ja nemam formulu. Ne znam da li postoji idealan brak, prijateljstvo, posao, poslovni saradnik. U bilo kojoj interakciji između dva ljudska bića, mora da postoji neslaganje, konflikt, da to mnogo mirnije razrešimo, a ne agresija, tuča, oduzimanje svega - rekla je.

Iako je mnogi doživljavaju kao blagu, tvrdi da nije takva:

- Ja sebe ne doživljavam kao blagu, već kao neku vrbu, onako malu, tanku, koju vetrovi lome, a nikako da me slome. Onda ja verujem da je to više snaga, nego blagost, ali svako će reći svoje - zaključuje.

BONUS VIDEO: