EVO ŠTA SU VIDELI LJUDI KOJI SU DOŽIVELI KLINIČKU SMRT!

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Pedesetsedmogodšnji socijalni radnik primljen je u bolnicu u Sauthemptonu (Engleska) nakon što se onesvestio na poslu. Dok su mu stavljali kateter, prvo mu je otkazalo srce, a zatim i mozak.

Uprkos tome, seća se svega što se dešavalo nakon toga: osoblje je zgrabilo eksterni defibrilator kako bi ga reanimiralo. Čuo je i uputstva lekara, a onda je u uglu prostorije, blizu tavanice, ugledao neobičnu ženu, koja mu je gestovima pokazala da joj priđe. Napustio je svoje telo i poslušao je.

- U sledećem trenutku bio sam gore, gledao sam odozgo sebe, bolničarku i još jednog ćelavog muškarca - opisao je on svoje iskustvo.

Njegova priča je jedna od mnogih koje dovode u pitanje prihvaćena saznanja o iskustvima bliske smrti.

Do sada su naučnici verovali da svesnost prestaje čim srce prestane da kuca i pumpa krv do mozga. U tom trenutku, osoba je tehnički mrtva, mada je bilo slučajeva koji su pokazali da to stanje nije nepovratno.

Lekari su ovakve priče obično pripisivali halucinacijama, a naučnici su se ustezali da se upuste u istraživanja ovih iskustava, pre svega zato što su ih doživljavali kao nešto što je izvan dometa naučnih istraživanja, piše srbijadanas.

Sem Parnija sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Stoni Bruk u Njujorku i njegovih 17 kolega iz SAD i Velike Britanije odlučili su da se pozabave ovom temom. Četiri godine su analizirali više od 2.000 slučajeva prestanka rada srca, odnosno trenutaka kada kada je pacijent zvanično mrtav.

Od tih pacijenata uspeli su da ožive 16 odsto, a razgovarali su sa 101 osobom.

- Cilj je, pre svega, bio da utvrdimo kako izgleda mentalno i saznajno iskustvo smrti, a onda, kod onih koji kažu da su bili svesni dok su bili mrtvi, pokušamo da utvrdimo da li su stvarno bili svesni - objašnjava Parnija.

Ispostavilo se da pomenuti socijalni radnik nije jedini pacijent koji se sećao svoje smrti. Skoro 50 odsto učesnika istraživanja sećalo se makar nečega, ali osim kod socijalnog radnika i još jedne žene, iskustva pacijenata nisu bila povezana sa konkretnim događajima koji su se desili dok su bili mrtvi.

Oni su opisivali scenarija koja podsećaju na snove ili halucinacije, a Parnija i njegov tim su ih grupisali u sedam osnovnih kategorija: strah, pojava životinja ili biljaka, jarka svetlost, nasilje i progon, deža vi, pojavljivanje članova porodice i sećanje na događaje posle prestanka rada srca.

Dok su jedni bili uplašeni ili progonjeni (ceremonije spaljivanja, sahranjivanje u uspravnom položaju, povlačenje kroz duboku vodu i sl), drugi su izjavili da su bili ispunjeni "osećanjem mira i prijatnosti".

Koga ljudi vide: Isusa ili Krišnu?

Parnija kaže da je "jasno da ljudi imaju iskustava o vremenu kad su bili mrtvi", ali da način na koji će interpretirati ta iskustva u potpunosti zavisi od njihove prošlosti i ranijih uverenja. Pošto se probudi iz mrtvih, neko iz Indije bi mogao da kaže da je video Krišnu, dok će pacijent sa Srednjeg zapada Amerike verovatno tvrditi da je video Boga.

- Ako je otac sa Srednjeg zapada govorio detetu da će kada umre videti Isusa i da će on biti pun ljubavi i saosećanja, onda će ga oni sigurno to i videti - objašnjava Parnija.

Za sada tim nije otkrio nikakav nagoveštaj koji bi im pokazao koji ljudi su skloni da se sećaju vremena dok su bili mrtvi, a ne mogu ni da objasne zašto neki imaju zastrašujuća iskustva, a drugi euforična.

Parnija ističe da čak i ako se ljudi ne sećaju eksplicitno iskustva smrti, ono može da utiče na njih na nivou podsvesti. On pretpostavlja da to može da objasni različite reakcije pacijenata posle oporavka: neki prestaju da se boje smrti i usvajaju altruistički stav prema životu, dok drugi pate od posttraumatskog stresnog poremećaja.