SPREMAM ČESNICU, ALI MAMINA GIBANICA JE ZAKON: Milica Đuričić o praznicima, Olimpijskim igrama, ali i bolu kada primi udarac nogom u glavu (VIDEO/FOTO)

Milica Đuričić, u svetu sporta poznatija pod devojačkim prezimenom Mandić, uživa u životu posle trofejne karijere. Osvajačica dve zlatne medalje na Olimpijskim igrama u tekvondou za Srbiju, kao i pregršt odličja sa drugih velikih takmičenja, je posle odlaganja kimona izgovorila sudbonosno “da” sadašnjem suprugu Marku, a onda je na svet došao i prvenac Mateja. U međuvremenu je Milica postala potpredsednica Olimpijskog komiteta Srbije, pa sada sa te važne pozicije doprinosi boljitku za srpski sport.

Međutim, kada se reflektori ugase, Đuričićeva je supruga, majka, prijateljica, a u razgovoru za Republiku otkriva malo poznate detalje iz bogate karijere, ali i dela života koji je usledio posle OI u Tokiju. Nas je odmah zanimalo koje joj je zlato draže, ono iz Londona 2012, ili Tokija 2021.

Foto: www.profimedia.rs

- Odmah najteže pitanje. Možda mi je za nijansu draže ovo poslednje, nekako je svežije. Ali isto tako kao neka kruna za kraj, nešto što sam dugo želela i za šta sam radila. To prvo zlato mi je promenilo život u svakom smeru. Sem u porodičnom. Taj blizak krug ljudi je bio tu, ali ostalo, nekako si postao poznat javnosti. Imaš veći uticaj na decu i te nove generacije. To je najlepša stvar koja mi se desila, ali i velika odgovornost.

Foto: Tanjug/AP

* Videli smo košarkaše u Parizu, kako ste vi slavili svoje najveće uspehe?

- To je najbolje slavlje koje je obeležilo Pariz. Imali smo i mi proslave. Ja sam odmah nakon što smo se vratili iz Tokija na jednom splavu u Beogradu okupila ceo taj krug ljudi, prijatelje, sparing partnere, sve koji su pomogli. Slavilo se do jutarnjih časova. I svadba je bila posle toga pa se sve lepo spojilo.

Foto: Starsport

* Kako je bilo gledati Olimpijske igre u Parizu, jeste li poželeli da uletite na borilište?

- Bili su momenti kada mi je falilo da ja budem ta, da budem spremna, da imam adrenalin, da imaš ceo tim iza sebe. To je ono što ti najviše nedostaje. Tri puta si bio na Olimpijskim igrama, dolazio si spreman, fokusiran ali to je i veliko opterećenje. Uvek veliki pritisak. Ali gledati Novaka, košarkaše, odbojkašice, tekvondo... Srce mi je bilo puno jer se završilo na jedan lep način. Gde su ljudi kao što su Novak, Zorana (Arunović), Damir (Mikec) nekako ispunili svoje snove i istrajali do samog kraja.

* Kako je bilo družiti se sa njim, odajte nam nešto što ne znamo?

- Nisam ja bila u Selu. Mi smo dolazili da ih podržimo. Da čestitam. Najveći utisak na mene je ostavio Novak i njegova borbenost, fokus, do zadnje sekunde protiv Alkaraza. Gledali ste, da se borio i kada je gubio. Taj fokus, o njemu govore njegova dela i kako se borio u Parizu. To može da ima uticaj i pokazatelj je kako treba da se predstavlja naša zemlja.

* Šta još volite kod Novaka?

- Ta istrajnost, s obzirom na njegove rezultate i godine to je čovek koji i dalje ima želju. On je pravi primer za sve, koji su kao njegovo i moje godište, kao što je i Ivana (Španović). Koji se i dalje bore, to je jedna velika inspiracija.

Foto: Instagram.com/itftennis

* Odakle ljubav prema tekvondou? Da li ste mislili da ćete biti velika šampionka?

- Nisam, mala Milica je samo uživala na treningu, u sportu. Ni moji roditelji ni ja nismo imali predstavu u šta to može da se pretvori. Jedino je Gale u juniorima imao viziju da mogu da napravim rezultate. Na tome sam mu zahvalna, jer bez toga, vizije, znanja, svemu što je doprineo u tekvondou, meni i mojoj porodici ja ne bih danas bila ovde.

* Kako izgleda kada dobijete udarac nogom u glavu? Kako se jedna devojka navikla na to?

- Boli. Stvarno. U redu su sve zaštite, ali ovo je fulkontakt sport, udaramo iz sve snage. Možeš ti da se zaštitiš, ali na kraju oguglaš na sve. Evo sada kada se vratim na trening, i ponovo osetim udarce ostaju modrice, ali to je deo sporta.

Foto: www.profimedia.rs

* Da li ste nekada imali neprijatnu situaciju u realnom životu pa da ste morali da primenite svoju veštinu?

- Iskreno nisam. Može uvek nešto da se desi, ali ja sam dosta tolerantna, znam da odreagujem u tom trenutku. Ne ide da se ja sad tučem na ulici. I nadam se iskreno da tih situacija neće ni biti.

* U međuvremenu ste se udali, rodili sina Mateju, kakav život danas vodi Milica?

- Totalno drugačiji. Karijera posle sporta i život je specifičan jer si navikao na neke rutine, putovanja, fleksibilnost. I sve se u jednom trenutku prekida. Ali dobro. Mateja je svakako prioritet evo godinu i osam meseci. Na neki način uživam sa njim, imam svoje neke posliže, treniram. Trudim se da održim rutinu da budem aktivna u sportu, ali isto tako da svoje vreme i osmeh i energiju posvetim njemu i suprugu Marku.

 

 

* Šta je to što vam natera osmeh na lice kada je sin u pitanju?

- Svaki put kada je nešto novo. To je neverovatno da oni tako brzo rastu. To je najveća sreća i najveća tuga istovremeno. Fale ti neke stvari od pre par meseci, a opet želiš svaki dan da vidiš i čuješ nešto novo. Onda kada krene da se izmotava po kući i bacaka, sa njim nikad nije dosadno.

* I vaš suprug Marko je uspešan u tekvondou, jel sparingujete, ima li popuštanja?

- Nema popuštanja. To su najgori sparinzi jer na njega mogu da se ljutim uvek. Nekako Gale je uvek bio tu posrednik. On Marku zada zadatak kada se spremam za neko takmičenje. Ja ne volim prljave borce koji se drže u klinču. I njemu pripadne to da radi, na njega mogu da se ljutim ali on uvek ima Galeta iza sebe da mu kaže samo tako nastavi jer me isprovocira. Ali to je uvek igračke-plačke. Krenemo lagano, pa ko prvi zada malo jači udarac i to se onda pretvori u haos. Znaš šta, to je sport. Mi smo navikli na sparinge, tako smo se i upoznali. Trenirali smo toliko puta zajedno. Pomagao mi je da se spremi za takmičenje i ja njemu. Nekako kad se završi trening to smo i naučeni da pružimo ruku protivniku i partnetu. Odemo posle na klopu, na kafu.

 

 

* Mnogi sportisti za praznike nisu kod kuće, kakva je situacija bila sa vama? Jel vam to nedostajalo?

- Bilo je momenata. Niko nikada ne gleda kada su turrniri i pripreme. Mnogo puta je i za Božić i za Vaskrs moralo da se putuje, da ne pričamo o rođendanima i slavama, ali to je neka žrtva koju ti i porodica podnosite, ali ja sam svesna da karijera ne može da traje do 40-50. godine. Nekako si svestan da to što radiš sada moraće da se podvuče crta u jednom momentu. Evo sada sam tu za svaki rođendan, za svaku proslavu.

* Kako sada obeležavate praznike, šta oni za vas predstavljaju? Ko je zadužen za jelku?

- Za jelku je ranije bila zadužena sestra jer ja nisam esteta. Nekako ja volim kada je sve okićeno ali ne volim kada ja to radim. Sada Marko i ja zajedno izvadimo ukrase iz podruma. Tu je Mateja da rasturi sve što je namešteno, ali nema veze, to je draž praznika i nekako volim kada smo nas troje zajedno kući. Kada dođu njegova i moja porodica jer su to momenti neprocenjivi. Uvek ih ceniš najviše.

Da li spremate česnicu sada za Božić?

- Naravno. Recept je mamin.

* Koje specijalitete Milica voli da sprema?

- Gibanica je broj jedan. Mamin recept isto. To je uvek za mene bila ceo život. Ta testa i to. Ali gibanica najviše. Pre neki dan smo spremali cimet rolnice, čiz kejk. Te neke slatkiše i ta testa volim da spremam.

Foto: YouTube/ SOS Kuhinja/Kitchen

 

* Da li imate neostvarenu želju koju niste smeli da jedete tokom karijere?

- Bilo je u nekim momentima. Ali ja nisam skidala kilaže i to je moj veliki plus u odnosu na ostale devojke. To je ozbiljan deo sporta u kojem ti moraš da se u određenom momentu odričeš i hrane i pića. Ali za mene je sve to bilo OK. U dogovoru sa nutricionistom sam imala 70-80 odsto dnevne ishrane da bude kvalitetno a onih 20 odsto može malo da se čapne sa strane. U tih 20 odsto je neka margarita pica.

* Da li imate neku drugu neostvarenu želju?

- Čim sam prestala, te zime posle Tokija, smo otišli na skijanje. Tako da su to neke stvari sa kojima ne smeš da rizikuješ tokom karijere. Ja da sam skijala kao mala pa i da odeš, ali nisam. Pa da odeš na odmor dve nedelje da budeš na moru. To su bile neke želje koje su ti falile. Nama sezona traje od januara do decembra, skupljaju se bodovi četiri godine. Tu nema nekog lufta. Nedelju dana pauze, posle toga aktivni odmor gde mora da se trenira i trči. Neki duži odmori su uvek bili želja da se iskomunicira sa Galetom da imam sukob jer je on mislio da mi treba manje odmora, ja sam mislila da mi treba više i to je bilo ono što mi je falilo.

* Čuli smo da ste često na Kosovu i Metohiji i da se bavite humanitarnim radom. Šta za vas to predstavlja kada ste dole uz svoj narod?

- Podrška koju pružaju organizacije Svi za Kosmet i Srbi za Srbe i mnogi durgi je nešto nepriocenjivo. Mi smo mali deo koji ne treba ni spominjati jer oni rade sve a ja sam presrećna što sam imala priliku da obiđem Gračanicu. Bogorodicu Ljevišku, Dečane. To je nešto najlepše što sam doživela. To gostoprimstvo, ta energija. Sve što su oni nama pokazali to je način na koji treba da se živi. To ostavlja snažan utisak. Uvek svim srcem podržavam te organizacije i nadam se da će posle ovog klipa i mnogi drugi slediti taj put.

Foto: Republika.rs

* Za kraj da sublimiramo, ko je Milica danas, u par reči?

- Milica je srećna i opstvarena žena. koja za prioritet ima svoju porodicu. Srećna što je i dalje treniram, što sam u Olimpijskom komitetu Srbije kao potpredsednica. To je jedna od najvažnijih funkcija vezanih za sport. Ti ljudi koju su tamo na čelu sa gospodinom Božom (Božidar Maljković), Višackim (Đorđe), Štajnerom (Damir) rade mnogo veliku i lepu stvar. To nije samo profesinalni sport, već sport svuda, sport za decu, To je nešto na šta treba da usmerimo na razvoj zdravih generacija. Da ne budu samo uspešni, već da taj rast i razvog budu kao nekada – zaključila je Milica Đuričić.