NEMA ČISTIH HRVATA! Neverovatna ispovest bivšeg fudbalera: "Brzo je usledio i Arkanov poziv!"

Saša Branežac je jedno od prepoznatljivih imena među ljubiteljima fudbala u Srbiji i regionu. Kroz svoju karijeru nosio je dresove mnogih klubova, a svoje iskustvo podelio je u intervjuu za portal Mondo. U ovom razgovoru, Branežac je govorio mnoge zanimljive teme koje su obeležile njegovu karijeru i život.

Za početak dotakao se izjave Siniše Mihajlovića koji je jednom prilikom rekao da ga je rat koji je pocepao Jugoslaviju potpuno zatekao, jer u njegovoj kući u Borovu nije bilo govora o nacionalizmu i sukobima.

Foto: Tanjug/AP

- Čitao sam ili gledao taj intervju i potpuno je isto. On je odrastao u Borovu kod Vukovara, ja sam u Osijeku na tridesetak kilometara i potpuno je identična priča. Tada je tu bilo mešovito stanovništvo i tu niti ima čistih Hrvata, niti čistih Srba. Siniša je sam rekao da mu je majka Hrvatica. Ja ne znam da mi je neko Hrvat, ali verovatno ima nekih Hrvata u korenima. Pre 1990. godine nisam znao da me neko pitao, do '89 nisam znao da mu kažem šta sam. Od '90 je to krenulo. sećam se u osmom razredu držali su nam tehničko u dve grupe. Mi smo svi tu nešto izmišljali sa kojom ću grupom kada da idem zbog treninga, a na kraju se svelo da se 32 učenika podelilo na dve grupe od po 16 Srba i 16 Hrvata. Mi muški smo igrali fudbal na fizičkom i tamo se navijalo ne samo za Zvezdu i Partizan, nego i za Hajduk i Dinamo. E i tu se iskristalisalo da igramo Srbi protiv Hrvata. Nije tu bilo neprijateljstva, ali nekako cela ta atmosfera je vodila ka tome da se deca od 14 godina podele na taj način. Glupo je, ali tako je bilo - počeo je priču Branežac.

Njegova porodica iz Osijeka je pobegla u Smederevo gde nije imala nikoga, a on se dotakao ovih dana.

- Intimno je pitanje, daću precizan odgovor. Baš zato što smo živeli u sredini u kojoj je bilo nezamislivo da bude sukoba, tamo lopovluka nije bilo. Kad se desi tuča, to je vest za tri godine! Bio je vrlo pitom i miran kraj. Onda kada se ljudima desi takva trauma, a rat je svakako trauma, u tome gledate da ne dozvolite da vam se to ikad više desi u životu. Otac i majka su odlučili da budemo što bliže Beogradu, u gradu koji ima najveći procenat Srba u stanovništvu. Na poslednjem popisu, čini mi se da je bio 1990. godine Smederevo je bio jedan od tih gradova. Tražili smo gde ćemo i igrom slučaja smo došli u Smederevo, u grad gde nismo nikog poznavali - naveo je.

Branežac je između ostalog bio član Obilića kada je taj klub bio na vrhuncu tadašnje lige, a doveo ga je upravo Željko Ražantović Arkan.

- Pred kraj prve polusezone išli smo na Vračar, u jesen 1998. Obilić je te godine bio šampion i sada je to daleka vremenska distanca... Mnogo ljudi ima predrasude prema toj generaciji, ali taj tim je imao nenormalan kvalitet i bili su prvaci apsolutno zasluženo. Obilić je definitivno bio najbolji tim te godine. Mi na terenu to najbolje osetimo, međutim hrabro smo izašli i odigrali smo prvo poluvreme 2:2. Dva puta smo vodili. Na kraju je Obilić slavio 4:2, a ja sam ukrao šou tog dana. Dosta sam dobro igrao, trener me zamenio neki minut pre kraja i pokojni Željko Ražnatović Arkan je ustao, on je u to vreme sedeo na klupi kao predstavnik kluba, prišao mi je prilikom izlaska sa terena. Primetio sam ga, a on je došao da mi čestita: 'Čestitam ti, mali', nešto tako. Njegov poziv je usledio vrlo kratko nakon utakmice. Imao sam ja nastupe za mladu reprezentaciju i odatle je dobio inpute da se radi o igraču koji može da nosi dres Obilića. Ja sam u to vreme kao partizanovac imao i poziv Partizana, međutim tamo je bila malo veća konkurencija. Razgovor sa Zvezdom sam takođe obavio, ali nisam mogao to da uradim. Te godine je Obilić igrao sa Bajernom, Atletiko Madridom i odlučio sam da pošto na kraju neće biti poziva Partizana ipak završim u Obiliću. Da se nije desilo šta se desilo, bombardovanje i smrt predsednika, sigurno da bi Obilić bio klub koji bi igrao Evropu, ako ne i Ligu šampiona. Igrali smo Evropu i nakon njegove smrti, ja sam bio deo tog tima. Za najviše domete je njegovo prisustvo nedostajalo. Moć Obilića je narednih godina nestajala i prosto u jednom momentu je klub nestao. Mnogo mi je žao što sada taj klub ne postoji - rekao Branežac i nastavio priču o Arkanu:

Foto: Youtube.com printscreen

- Trudim se da to opišem jednom rečju. Prva reč koja mi je pala na pamet je strahopoštovanje, ali nije to strah. Apsolutno nije bilo straha. Ako ga pitate nešto unapred i on kaže: '13. marta dođi kod mene u 9 ujutru i tad može." On to kaže, nigde ne upiše, a uvredio bi se u smislu da mislite da je zaboravio ako biste ga podsetili. Uopšte nemojte da sumnjate da će 13. marta u 9 sati to biti rešeno, jer je on to rekao. Bez obzira koliko je to unapred, on je bio kompjuter. Nezamislivo je kolikom količinom informacija je baratao u trenutku. Mi smo bili samo jedan deo, nije on živeo od fudbala. On je živeo od drugih stvari, ali nije u klubu postojala jedna jedina sitnica da je njemu promicala, da on nije znao za nju. Prosto nekim svojim odnosom i poštovanjem prema nama igračima on je zaslužio da mi njega moramo da poštujemo još mnogo više. Mnogo je učinio za sve nas. Smederevo je bilo već dobar klub i moja plata nije bila mala, a plate u Obiliću su čak bile nešto manje. Rekao sam mu da nisam očekivao da u šampionu države imam manji ugovor i on mi je ponudio novac koji je veći od onoga što sam izustio da mu tražim. U tom smislu je bio galantan, gospodin, džek. Svaku dobru utakmicu je nagrađivao. Borbenost je nagrađivao posebnom premijom, nevezano za pobedu ili poraz. Voleo je da nagradi igrače - vi za jednu utakmicu zaradite novac od kog možete da lagodno živite mesec dana. A utakmice imate svake nedelje i onda čoveka koji vam to daje ne možete da ne poštujete.

BONUS VIDEO: