KOKOŠKOV OTVORIO DUŠU POSLE DEBAKLA: Otkrio GLAVNI PROBLEM ekipe i priznao da su PREKRŠENA PRAVILA!

Foto: Starsport

Igor Kokoškov

Srbija nije ispunila epitet favorita i izgubila u finalu od slabije i šuterski raspoložene Italije.

Odmah po porazu krenule su priče da je došlo do sukoba među saigračima:

– Kad sam rekao “nema drame”, mislio sam neku tešku relaciju koja se desila u toku priprema, u toku same utakmice ili na kraju utakmice. Mi smo spremni da od toga napravimo ekskluzivitet. Sećam se 2004. po završetku našeg olimpijskog leta, jedan mladi novinar, koji je eminentan u sportskom novinarstvu, me pitao: “Ko se s kim potukao?”. Mi smo vrlo teški u prihvatanju informacija da nije postojao nikakav fizički sukob, niti sukob unutar svlačionice - odgovara Kokoškov za portal 24sedam.

O košarkaškom delu možemo da pričamo, ali drama ne postoji. Mediji formiraju dramu. S tog aspekta je to bio moj komentar, nisam mogao da ga objasnim. Drama ne postoji, postoji košarkaški deo, postoji nešto što se dešavalo na terenu i sticaj okolnosti koji se ne bazira na sukobu – odmah je razbio sve teorije zavere selektor. 

– Ružno je, vrlo ružno sa čak. Jednostavno, huškamo igrače jedan na drugog, pravimo takvu atmosferu da ako se neko ne pobije u svlačionici i ako ne postoji konflikt, da ispada da nisu odreagovali na pravi način. To je zaista ružno. Dolazi i od medija i od košarkaških ljudi. Huškamo decu jedne na druge čisto da bismo mi izgledali kao neko ko o tome brine. A naravno da igrači brinu, ne bi bili tu gde jesu da ne brinu – kaže selektor.  

Foto: Starsport

Vasilije Micić i Igor Kokoškov

A šta se desilo? Zašto smo izgubili i zašto je tim delovao kako je delovao. 

– Pre svega hoću da kažem da ovaj razgovor nije želja da se stvori neki alibi. Prosto, zbog kovida i protokola koji smo morali da prođemo, nisam imao vremena da pričam sa medijima. Moja potreba je da ljudi koji vole košarku, koji vole nacionalni tim, imaju pravu informaciju i dovoljno informacija. Poslednjih par dana sam iskoristio da se utisci slegnu. Reakcija i medija i nazovi sportskih radnika je toliko bila ružna i maliciozna, da zaista… Neka oni žive s tim, ali ja dugujem informacije u kakvim smo uslovima radili i zbog čega, na kraju krajeva, nismo pobedili tu utakmicu. Ključ uspeha su pobede. Da smo pobedili, danas bismo verovatno imali drugu temu. Zato imam potrebu ne da se pravdam i stvaram alibi, nego da dam pravu informaciju ljudima koji vole nacionalni tim i košarku - kaže selektor za 24sedam.

Kokoškov je naglasio da preuzima svu odgovornost i da ne beži od nje. 

– Zaista verujem: treneri gube utakmicu, igrači dobijaju. Kad se utakmica izgubi, uvek je trener odgovoran.  Apsolutno ne bežim od odgovornosti, tako sam radio celu karijeru. Nikad neću uprti prst u nekog drugog osim u sebe. To je stvar neke moje privatne kulture i sportske kulture. Sigurno ću zaštiti integritet tih momaka u svlačionici i Košarkaškog saveza kao institucije, ali vaši čitaoci treba da imaju pravu informaciju i da znaju u kakvim smo uslovima radili. Ali, odgovornost uvek ide od trenera, od toga ne bežim. Ponavljam, ovaj razgovor nije alibi, nego prava informacija, da ne bismo dozvolili špekulacije zlonamernih medija i pogotovo ljudi koji se zovu sportskim radnicima, a kod kojih postoji samo zlonamernost i malicioznost. Ali, to je nešto sa čime oni treba da se susretnu.  

Foto: Starsport

Kokoškov priznao da je Srbija bila osakaćena povredama

Selektor je potom otkrio neke zaista šokantne detalje. 

– Pre polufinala, pre utakmice sa Portorikom, mi smo prekršili pravila. Mi smo na trening doveli igrača koji nije bio u mehuru, samo da bismo imali njih 10 na treningu i odigrali pet na pet. Doveli smo igrača koji ne igra na toj poziciji, samo da bismo mogli da osetimo jedan drugog, da odigramo pet na pet pre polufinala. Ali, to ostaje u hotelu i svlačionici. S tog aspekta maksimalna improvizacija. Da ne pominjem psihofizički gde su se igrači nalazili. I povrede. I to govorim o igračima koji su tu bili, ne koji su bili odsutni iz opravdanih razloga. I nismo imali ni vreme. Tokom turnira se povredio i Stefan Jović, tako da je tim na kraju ostao sa 11 na terenu. 

– To su sve elementi koje nismo mogli da kontrolišemo. Tu je bila potpuna improvizacija na dnevnoj osnovi. Da ne kažem da smo mi bacali neke nedeljne planove ili mikrociklus ili da smo imali veliku sliku. Velika slika je bila da se prevari ovaj turnir, da se na neki način, nekim iskustvom, motivom, činjenicom da igramo u Beogradu, ukrademo tu utakmicu i da se onda resetujemo. Da vidimo ko može da nam se naknadno priključi i da imamo neki, neki vid priprema. Ne govorim o bazičnim pripremama ili tempiranju forme. Molim vas, tempiranje forme. Sve ove informacije ljudi moraju da znaju, zato što treba da znaju. Da se ne bi krili iza nezalaganja. I momci koji su došli i da urade ovo leto kvalitetno – niko nije došao da izgubi utakmicu.

Sad se može reći da je svako general posle bitke, ali da li su postojali neki drugi, fizički spremni i zdravi igrači koji su mogli biti pozvani da pomognu u “prevari turnira”? 

– Sad ja vas konkretno vas pitam: O kojim imenima pričamo? Ko su ti igrači? Mi smo na preliminarnom spisku imali 24 imena, a počeli smo pripreme sa tri. Amerikanci rade preselekciju. Oni su pre dva dana počeli kamp, a pre pet su objavili 12 imena koja će igrati u Tokiju. Mi smo se molili da imamo 10 igrača, ne 12, nego 10, da odigramo pet na pet treningu. Ko se pojavi, on je bio igrač reprezentacije, praktično – odgovara selektor u dahu. 

Foto: Starsport

Tužna lica srpski košarkaša

Vi ste govorili da ne igraju imena, nego tim, Nemanja Bjelica je rekao da je do igrača. Koliko god da se vama to nesviđalo, tema zalaganja se nameće… 

– Ma, zalaganje nije bilo problem. Problem je bila nespremnost, individualna i timska, iz objektivnih razloga. Niko nije izašao to veče da se šali ili da potceni Italijane… – počeo je odmah selektor. 

Ali, kako objašnjavate, na primer, onu situaciju sa serijom trojki na kraju prvog i početkom drugog poluvremena? Niko da priđe igraču, da podigne ruku, da preuzme… 

– Da li ste razmišljali o samopouzdanju? Da li se uvek krijemo iza zalaganja? Emotivno stanje igrača – mi nismo igrali na tom nivou, ni vi ni ja, mi, dakle, o tom stanju možemo samo da nagađamo. Mi sve stavimo u kalup zalaganja, sve što nam je nepoznato, stavimo pod “nismo se zalagali”. Iza toga se i treneri koji su profesionalci, koji od toga žive, se vrlo često kriju. To je apstraktna stvar. Nekad izgubiš samopouzdanje, nekad si u strahu, koji se javlja ne samo na početku utakmice… Mi smo imali neke igrače, možda čak i na ovom primeru, kojima smo stavljali na leđa više nego što mogu da iznesu. I da imaš kad ti se Alfa, vođa te grupe, kada se nije pojavio fizički ili psihički, ako nije na utakmici i ostali vojnici izgledaju malo uplašenije i nemaju samopouzdanje. Na toj utakmici da li je problem bilo samopouzdanje? Da. Strah? Da. Pogotovo kad izlaziš na utakmicu u kojoj si psihofizički nespreman, a mi smo bili nespremni i iz toga izlazi samopouzdanje. 

Kokoškov je potom posebno istakao još jednu stvar. 

– Mi treba da budemo pametni i kao košarkaški narod i kao veliki stručnjaci koji iz kafića obraćaju narodu i time ne pomažu, ali i njima čast; reakcija koju mi imamo prema Nikoli sigurno neće pomoći da on priđe i da se oseća bliže nacionalnom timu. Mi imamo svoje živote, svaka porodica ima svoje probleme i odluke koje donosi i mi o nekim stvarima ne pričamo. A svaki košarkaški tim je porodica. Moj predlog je da budemo malo racionalniji. Nikola je verujem još u razvoju, on nije na vrhuncu karijere. Naša reakcija ne pomaže da on priđe nacionalnom timu, bez obzira što postoje razlozi za njegovo neigranje. On je najbolji igrač sveta, sigurno nam je mnogo nedostajao i sve bi to bilo drugačije, ali postoje objektivni razlozi i treba da ga podržimo tu, šta god da se desilo. Najvažnije takmičenje svakog tima je ono sledeće. Za nas su Olimpijske igre završene pre nekoliko dana i nacionalni tim kao program se fokusira na sledeće takmičenje. Treba da budemo malo pametniji svi zajedno, jer nacionalni tim nije obaveza nego zadovoljstvo. On treba da prihvati nacionalni tim i da bude njegov, jer tim pripada igračima, pogotovo najboljim igračima.  

Da li se kajete što ste preuzimali reprezentaciju?

– Ma, ne mogu da se kajem, naravno (smeh). Nijedna odluka nije 100 odsto, svaka odluka nosi svoj rizik. Ako mi kažemo igraču “šutni na koš, nemoj da se plašiš, jer ako ne probaš, neće se desiti”. Zato kažem, taman posla da postoji ikakva doza kajanja. Namera je bila najpozitivnija, najiskrenija, najdublja i ne bih vam mnogo pričao o svojoj stručnosti, jer mi je neprijatno, ali… Zadovoljan sam svojom karijerom, nije mi ovo bilo neophodno. U košarkaškim krugovima imam trag koji sam ostavio. Nemam nijedan drugi motiv osim da mogu da pomognem. Nema nikakvog kajanja, a za sve ostalo, kažem kao što je bila čista emocija da se uđe u sve ovo, najpozitivnija želja, tako će i ostati.