"TIHI HEROJ" I OLIČENJE ZVEZDAŠA, A JOŠ VEĆA SRBENDA! PRIČA O VELIKOM MILENKU I ČUVENOJ PESMI: Topić himnu nije pevao...

Rođen je 6. marta 1969. u Pančevu. Kao i sva deca, tako je i Milenko počeo da se od malih nogu zanima fudbalom i sa drugarima je jedno vreme trenirao sve do prve ozbiljnije povrede. Inače, visinom je odskakao od svojih vršnjaka i uočio ga je Toša Lazić, trener koji je imao i internacionalno iskustvo, kao i nos da pronalazi neotkrivene bisere. Toša je Topa odveo u Slogu iz Banatskog Novog sela.

Potom je u Profikoloru igrao do 1994, kada ga je njegov bivši saigrač Zoran Stojačić preporučio upravi BFC iz Beočina i treneru Miroslavu Muti Nikoliću. Zajedno sa saigračima iz BFC-a Kuzmanovićem, Topalovićem, Željkom Vučurovićem, već pomenutim Zoranom Stojačićem, Bojanom Kusmukom, Nemanjom Danilovićem i Aleksandrom Smiljanićem bio je na pragu senzacije i osvajanja šampionske titule u sezoni 1995-96. U finalu plejofa su igrali protiv Partizana, i u prva dva meča koja su igrana u Pioniru gostujući BFC je pobedio Partizan i poveo sa 2-0 u seriji.

Naredna dva meča igrana su u Spensu, u Novom Sadu. U četvrtom meču BFC je preko mladog Smiljanića imao šut za pobedu i titulu, ali na njihovu nesreću promašio je, Partizan je izjednačio na 2-2 i u 5. odlučujućem susretu pobedio i odbranio titulu. Tako je otišla u nepovrat šansa da Top i njegovi saigrači osvoje titulu prvaka Jugoslavije.

Nakon toga dobija poziv u reprezentaciju Jugoslavije, odlazi na Olimpijske igre u Atlanti i sa njih se vraća sa srebrnom medaljom oko vrata. Milenko je polako ali sigurno krčio sebi put ka zvezdama.

Sluša svoje srce i dolazi na Mali Kalemegdan. Odlazi na Evropsko prvenstvo u Barseloni odakle se vraća sa zlatnom medaljom oko vrata i oreolom evropskog šampiona. Prilikom intoniranja himni i dodela medalja samo Top nije pevao himnu “Hej Sloveni”. On, koji je vrlo iskren i principijalan čovek, jednostavno kao i mnogi ljudi tada tu himnu nije više doživljavao kao svoju, to je bila himna jedne države koja više nije postojala, a on nije hteo da se ikome dodvorava. I upravo taj gest je, pogotovu kod navijača Zvezde, odjeknuo tako da je preko noći Top postao njihova ikona, pa je potom i nastala čuvena pesma:

- To-pić hi-mnu nije pevao...

Foto: printskrin/vikipedia

Nakon prvenstva Evrope Topić odlazi sa Zvezdom na pripreme u Andore, i tamo protiv Barselone na prijateljskoj utakmici debituje u crveno-belom dresu. Crvena zvezda je dobila taj meč rezultatom 77:69, a najefikasniji je bio upravo Topić sa 16 poena. Baš na pripremama u Andori on je jednoglasno od svojih saigrača izabran za kapitena Crvene zvezde i u toj sezoni će svoj tim predvoditi do 15. šampionske zvezdice, te vratiti pehar na Mali Kalemegdan.

Ostaće žal za Kupom Radivoja Koraća koji su nesrećno ispustili u finalu u Pioniru protiv italijanskog Meša iz Varezea, kad je Top bio najbolji pojedinac u Zvezdinom timu, ali mu je falio još neko kako bi trofej ostao u Beogradu. I dan danas, evo posle skoro 20 godina, to mu je najteži poraz u karijeri i sebe najviše krivi za taj poraz. Šta reći: to je Milenko Topić, Zvezdina legenda.

Te čuvene 1999, par dana pred svoj 30. rođendan, Topić će dobiti jedno značajno priznanje. Naime, svake godine 4. marta Sportsko društvo Crvena zvezda proglašava najbolje sportiste i timove za prethodnu godinu i tada je sasvim zasluženo nagrada za najboljeg otišla u njegove ruke.

Nakon NATO agresije na našu zemlju, kada je i prvenstvo u košarci prekinuto, tačnije za vreme bombardovanja odigrano je poslednje 22. kolo i nakon toga Budućnost je bila proglašena za prvaka države (imala je jednu pobedu više od Zvezde posle regularnog dela), plejof se nije igrao, a Topić odlazi na Evropsko prvenstvo u Francuskoj sa reprezentacijom Jugoslavije. Tamo osvaja bronzanu medalju i na najbolji mogući način se oprašta od dresa reprezentacije.

Foto: printskrin/vikipedia

Top je sve zainteresovane klubove odbijao rečima: „Ja sam kapiten Zvezde, meni je mesto u Zvezdi i ne želim da idem nigde“. Ipak, tadašnja uprava crveno-belih pravi kardinalnu grešku i svojom nemarnošću ga pušta u Budućnost. Nemajući više kud Topić nerado polazi, ali jednostavno nema izlaza, niti solucije.

Uprava Zvezde se ne javlja, on odlazi i potpisuje pristupnicu, a Budućnost ga registruje. Prvih godinu dana je igrao na reč, bez ugovora. Uprava Budućnosti je odlično znala kakav je dijamant dobila i nije pravila greške kao Zvezdina uprava, ispoštovali su do kraja Topića, a on im je to vratio na najbolji mogući način: dve titule prvaka države i jedan nacionalni Kup.

Imao je nakon toga epizode u Sijeni, Hemofarmu, Olimpiji iz Milana, da bi se potom vratio u Vršac gde je osvojio ABA ligu 2005. godine. Poslednju sezonu u karijeri odigrao je u dresu Retimna 2008, a od tada je svake godine redovno kupovao sezonske karte i za košarkaške i za fudbalske utakmice svoje Crvene zvezde. Kada bi gledao košarku uvek bi bio na tribinama sa svojim prijateljima, među običnim „smrtnicima“. Nikada se nije laktao niti tražio za sebe neko mesto u loži ili do terena. Ne, Milenko je ostao dosledan sebi i svojim principima. Uvek je govorio da kupovinom sezonskih karata pomaže svoj klub.

– Ja volim Zvezdu, i biću uvek uz Zvezdu, bilo to kao navijač na tribinama, ili na klupi. Ne znam šta će biti sudbina posle svega ovoga. Ja sam tu, stojim na raspolaganju. Mnogo volim ovaj klub - rekao je jednom prilikom veliki Milenko Topić.

BONUS VIDEO: