OGNJENOVIĆEVA POSLE MEČA NA INFUZIJI! Kažem sebi: Majo, pa ne može baš uvek zlato! Dačine reči su mi odagnale muke

Maja Ognjenović - majstor odbojke, patriota, kapiten... Uprkos stomačnom virusu, najbolji tehničar na svetu među odbojkašicama smogla je snage i istrčala na teren dvorane u Briselu, te bila akter epskog finala Evropskog prvenstva u kojem je Srbije posle drame u tri seta poražena od selekcije Turske - 3:2. 

U razgovoru za Republiku, legendarna Maja je nakon prijema kod predsednika Vučića, koji ih je tom prilikom počastio tortom, govorila o utiscima sa nedavno završenog kontinentalnog šampionata i osvajanja bronzanog odličja.

- Još je rano, tek smo doputovale. Utakmica je kasno završena. Verujem da će biti potrebno nekoliko dana, nedelja ili u mom slučaju čak meseci, jer kod mene oporavak malo duže traje. Suštinski, ne možemo biti nezadovoljne. Imam stomačni virus i tri dana nisam jela, pa mi je ova torta dobrodošla. Morala sam nešto da pojedem. Šta mi je posle finala najviše prijalo? Uh, ne smem da kažem. Infuzija je najpre bila posle utakmice u 1.30, a potom i dan kasnije u 7.15 ujutru. Nisam bila baš najbolje, što se može videti iz priloženog - počinje priču Ognjenovićeva.

Priznaje da teško podnosi "mamurluk od poraza".

- Teško je. Ali ja uvek pokušavam nekako sama sa sobom da razgovaram i izborim se sa time. Kažem sebi: Majo, pa ne može baš uvek zlato! Međutim, kada napravim retrospektivu, tri srebra, tri zlata, i na taj način nađem neki balans, utehu i opravdanje. Doduše, nekada mi te moje metode prođu za rukom, a nekada ne. Mora tako - dodaje slavna srpska odbojkašica.

Međutim, reakcije najmilijih su sjajne.

- Utešili su me malo. Imala sam veliku sreću da su mi najbolji prijatelji, Danilo i rođena sestra bili na tribinama. Za moje roditelje, čak i da budemo šeste, uvek smo najbolje. Uvek je sve sjajno i savršeno. Znači mi puno podrška. Posle meča sam ih sve videla na tribinama, Danilo mi je rekao: "ponosan sam, dala si sve od sebe". Nekako mi je laknulo, sve muke su nestale. Sestra Miljana je zapravo još veći emotivac od mene, sa očima punim suza bila je gora od mene. Uvek u njoj nađem utehu, ali kada sam je zagrlila posle meča i shvatila da drhi, shvatila sam da je medalja želela više od mene. Nakon toga, pročitavši sijaset poruka koje su uglavnom završavaju sa: za nas si zlatna, zaista je bilo lakše - tvrdi kapiten Srbije.

Puno komentara izazvala je Melisa Vargas, naturalizovana Kubanka koja je bila odlučujući faktor u pobedi Turske sa 41 osvojenim poenom.

- Igrala sam tamo sedam godina i vrlo dobro sam upoznata sa njihovim sistemom rada i funkcionisanja. Kao i ulaganja u sport i odbojku. Neviđen je to sistem koji funkcioniše besprekorno. Mnogi klubovi imaju svoje školice odbojke i znam koliko ulažu, kakve trening-centre imaju. Mi ćemo uskoro dobiti prvi takav u Beogradu posle nekoliko godina zakašnjena. Očekivano je da im se sve to vrati, da na neki način naplate. Neko reče, pa mi smo njih ne tako davno u skoro identičnom meču pobedili. Grubo rečeno, ovo je za njih bila neka vrsta osvete. Već sam to rekla, mi smo izgubile od tima koji zaslužuje evro-titulu. Ozbiljan su tim sa vrhunskim igračicama. Nismo izgubile od nekih anonimusa. Od 2011. godine imamo rivalstvo sa njima, redovno igramo velike mečeve, ali, ruku na srce, uvek smo ih dobijale. Dočekale su svojih pet minuta. Nije mi poraz bio iznenađenje, koliko god da me boli. Ne mogu da kažem očekivano, ali su zaslužile - kaže Maja i dodaje:

- Ako tim ima potrebu da angažuje strankinju, a država i savez stanu iza te odluke - zašto da ne! Međutim, gledajući iz perspektive naše ženske odbojke, mi od 2004. od kada sam ja tu nismo imali tu potrebu. Ne mogu da osuđujem takav potez. Pa, naša ženska košarkaška reprezentacija u dva navrata je pribegla tome. Ništa strano i strašno. U svetu sporta je to postalo normalno. Ali, meni lično je igranje za reprezentaciju usko povezano sa patriotiznom, nacionalnim identitetom, emocijom... Zbog toga imam malu zadršku kada treba da komentarišem takve slučajeve. Inače, znam za celu priču vezanu sa Melisu Vargas. Ona je devojka koja nije bila u prilici da igra za svoju državu. Ima tužnu priču. Zašto da jedna vrhunska odbojkašica poput nje ne igra za drugu selekciju ako joj se ukaže prilika. Opet, s druge strane, ima mali znak pitanja da li bi Turska bila šampion Evrope bez nje. Da se razumemo, ona je umnogome doprinela zlatnoj medalji. Hajde da ne kažem da je pola tima, ali je igračica koja im je puno pomogla. 

BONUS VIDEO