VEŽBALA SAM NA DRUGARIMA IZ OSNOVNE: Milica Žabić je za 20 sekundi izrasla u miljenicu nacije (VIDEO)

Olimpijske igre završile su se pre 20 dana, ali, osim medalja i velikih uspeha naših sportista, nešto što će nam zauvek ostati u pozitivnom sećanju iz Pariza jesu nastupi Milice Žabić. Trofejna džudistkinja Crvene zvezde je do ovog leta bila anonimus za sve one koji nisu naročiti ljubitelji tog borilačkog sporta, a onda se "za 20 sekundi" proslavila, što je, zapravo, bio produkt dugogodišnjeg mukotrpnog rada.

Izašla je na tatami prvi put ikada na Olimpijskim igrama i za 22 sekunde nagovestila šta od nje možemo očekivati do kraja u "gradu svetlosti". Tada je potpuno razbila Italijanku Asju Tavano, da bi isto učinila i protiv, kako nam je otkrila, svog idola - Kubanke Ortiz.

"Upala" je u mnogo teži deo žreba, ali se kao lavica nosila sa svim protivnicama. To je videla i cela Srbija koja joj je pružila ogromnu podršku na društvenim mrežama, što, nažalost, nije bilo dovoljno za medalju, ali jeste da osvoji naša srca.

Danas smo imali priliku da razgovaramo sa Milicom Žabić, devojkom koja je svojim umećem na tatamiju i samopouzdanjem očarala celu naciju.

Duže vreme planirali smo intervju sa Milicom, ali zbog njenog godišnjeg odmora morali smo malo da pričekamo na to.

- Hvala na pozivu, zadovoljstvo mi je što sam ovde kod vas. Prošlo je već mesec dana od Olimpijskih igara, odmorila se jesam - donekle. Posle Pariza smo imali dve nedelje drugih obaveza, pa je došao odmor, prošlo je i to more, Sicilija je bila u pitanju. Zadovoljna sam destinacijom, s obzirom na to da mi je baš bio potreban odmor, tako da je ispunila neka moja očekivanja.

Odakle je krenula ljubav prema džudou?

- Kad sam krenula u školu tu je počela i neka želja za sportom. Majka kaže da smo sestra i ja bile dosta nemirne, tako da je želela da nas upiše na neki sport. S obzirom na to da sam ja iz Laćarka, jedini sportovi koji su postojali tamo dok sam bila dete su džudo i fudbal. Tako da je džudo pao na najuži izbor. Nije ih bilo mnogo, ali odatle je krenula prva ljubav prema sportu.

Je l' si se oprobala i u fudbalu ili je odmah izbor pao na džudo?

- Pa, iskreno, ja sam svašta nešto trenirala, uz džudo je tu bila i odbojka i košarka i ženski fudbal i rukomet... Na sve sam živo išla. Generalno volim sport, tako da sam trenirala sve u principu do tog perioda u osnovnoj školi. Džudo je uvek bio tu, samo sam ja volela još izazova, uvek sam mislila da će mi se nešto više svideti.

Imala si sjajan početak karijere, osvojila si zlato na Evropskom i Svetskom prvenstvu za juniore. Koliko je ta dobra podloga značila za dalji razvoj karijere u pravom smeru i kad su Olimpijske igre postale cilj?

- Ja sam bila juniorski prvak Evrope 2013. i svetski prvak u Sambou (mešavina džudoa i rvanja prim. aut.). U tom sportu imam dve medalje. Budući da sam nakon tih takmičenja imala jednu dužu pauzu i da se tri naredne godine nisam takmičila na profesionalnom nivou, planovi oko vraćanja na međunarodnu scenu krenuli su 2018. Prvi cilj je bio Tokio, ja sam bila stalno oko norme, na poslednjem takmičenju sam ispala, tako da je onda došao taj Pariz gde sam mnogo bolje i sigurnije odradila momenat i uzela normu mnogo ranije nego što sam očekivala, s obzirom na to da mi je to bila prva Olimpijada.

Foto: Profimedia

Šta je bio razlog toj trogodišnjoj pauzi?

- Ja sam kao klinka već bila seniorski prvak države. Mislim da sam više bila preopterećena takmičenjima kao dete. Išla sam i na kadetska i juniorska i seniorska takmičenja konstantno, u džudou sezona traje cele godine i to je bilo dosta naporno za mene kao dete u tom momentu.

Koliko je bilo teško i kako si našla snage da se samo dan kasnije vratiš i onako nastupiš protiv Brazila posle poraza za medalju u repasažu? (sve pobede u miksu, od čega jedna protiv sveže šampionke Souze za 23 sekunde)

- Meni su Olimpijske igre bile glavni cilj i bacili smo fokus totalno na to takmičenje. Što se tiče samog turnira, ja sam baš imala težak žreb, pošto nisam bila u prvih osam. Bila sam deveta i samim tim nisam bila razdvojena od favorita. Otežavajuća okolnost, ali nisam dala da me to nešto poremeti. Prvi meč sam radila sa Asjom Tavanom, devojkom koja me pre samo nekoliko meseci na moju grešku pobedila, ali je poznato lice sa kojim se ja često srećem. Pobedila sam je vrlo brzo, a u drugom meču me čekala Kubanka Ortiz - olimpijska pobednica, svetska medalja. U suštini Ortiz je meni idol od malena, tako da sam ja nju pratila duži niz godina. Nije mi prvi put da se srećemo, ali je bilo zadovoljstvo raditi sa njom. Nju sam savladala više taktički. Sa njom nije išlo tako brzo. Posle toga sam izgubila od Izraelke, bila je za pola sekunde brža od mene. Trebalo je da se borim sa Japankom u repasažu, ali je ona predala meč, pa sam prešla odmah u borbu za treće mesto. Radila sam sa Diko Romane, devojkom koja je kod nas prva na svetskoj rang listi, domaća predstavnica. Ali ja nisam imala neki strah od nje, s obzirom na to da smo bile u Parizu i da je cela publika bila na njenoj strani. Ja ta dva dana takmičenja nisam imala nikakvu tremu jer sam imala maksimalni adrenalin, ne znam šta mi se desilo, čak sam i sebe u nekim momentima iznenadila. Jeste da sam izgubila od nje, jer sam brzopleto reagovala, ali sam svakako zadovoljna jer je ovo moj najveći i istorijski uspeh što se tiče džudoa.

Posle nastupa u miksu izjavila je: "Da je Silva (prim. aut. čuveni brazilski džudista sa 165 kg i preko dva metra visine) došao, mislim da bih i njega prebila. Tako pucam od snage, biću iskrena". Odakle toliko samopouzdanja, šta je bio ključ? 

- Mislim da je to što sam izgubila za treće mesto dan ranije probudilo pozitivan bes u meni. Mi smo individualci i kada se radi u miks timu, kada radite jedni za druge, drugačiji je princip borbe. Mislim da svi tada rade za 30 odsto bolje. Nikad ne želite da dozvolite da neko iz vaše ekipe izgubi zbog vas. Ja sam tog dana pobedila sva tri meča, s tim da sam savladala i Souzu koja je samo dan ranije bila olimpijska šampionka. Presrećna sam zbog učinka i pomeranja svojih ranijih granica i, iako smo izgubili, mislim da je to istorijski uspeh za našu državu, s obzirom na to da vam treba barem šest predstavnika kvalifikovanih da biste mogli da se takmičite u miksu. 

 

 

U Parizu nam se predstavila kao nezaustavljiva, neustrašiva, ali je ipak, pokazivanjem emocija posle poraza od Izraelke u repasažu, pokazala da je i ona van tatamija samo običan čovek.

- I mi, kao i svi drugi koji nas gledaju i prate, imamo emocije i živimo život van ovog sporta. Ja se trudim da ne plačem pred kamerama, ali u tim situacijama niti želim da se kontrolišem niti mogu, pogotovo kada izgubite na taj način. Vi ste jaki prvih 10 sekundi dok vas neko nešto ne pita, a tada želite da se raspadnete, što jeste neka ružnija strana sporta. Niko ne voli da gubi, ali u sportu naučite da podnesete poraz i da vas to ojača.

Miličine partije na Olimpijskim igrama su ipak izazvale mnogo više pozitive i smeha. Kada je zabeležila jednu od ubedljivih pobeda, izvesni drug naše gošće iz osnovne škole, Vukašin, oglasio se u komentarima objave stranice "Neguj mo srbski jezik" i napisao "Bravo školska, isplatilo se ono tamburanje u osnovnoj", uz konstataciju "Tukla nas k'o volove".

Foto: Republika

- Ne treba niko da se plaši (haha), ali svakako da je bila dobra šala. To je moj drugar iz osnovne, družili smo se i imali smo tu neku ekipu od 5-6 nas gde smo nas dve drugarice trenirale džudo. Uvek je tu bilo nekog probavanja na njima, ali nije bilo nikakvog nasilja. Meni je baš drago što me on podsetio na taj period, čula sam se sa njim posle.

Potom se osvrnula i na poznatu pomenutu stranicu sa čijim vlasnicima se poznaje od ranije, a odgovorila je i na pitanje da li su slavski kolač i parodija na poznatu pesmu Angeline "Origami" postale interne fore posle toga.

- Pa da, imali smo neko ranije dopisivanje. Meni u jednom momentu nije bilo jasno kako ljudi znaju za foru za slavski kolač. Onda sam se setila, kada su oni objavili javno čet, da je to bilo neko naše interno zezanje, tako da su to ljudi iskoristili. Ali oni su stvarno blesavi, šašavi ljudi, šaljivog karaktera i svaki njihov video me nasmejao kada sam ja u pitanju. Nismo ranije koristili te fore, ali generalno slušamo tu muziku i onda nam je stvarno bilo šaljivo i smešno sve što su pravili po Tviteru, pogotovo kad sam ja u pitanju, tako da sam se ja baš smejala mnogo puta.

Kada dođu Olimpijske igre, mnogi sportovi koji nisu u prvom planu dolaze do izražaja. Ti si većem delu Srbije ovog leta predstavila džudo u najboljem svetlu. Koliko ti to znaći i jesi li imala prilike da se uveriš u to?

- S obzirom na to da džudo stvarno nema taj medijski prostor, ni što se tiče televizije, ni među ljudima, jer nije ispraćen, mislim da je to što je konačno dobio prostor rezultat dugogodišnjeg rada, kako našeg predsednika Saveza Ivana Todorova, tako i ljudi što se tiče konkretno mog kluba. Generalno vi u sportu imate talenat i trenirate, ali to nije dovoljno. To je rezultat rada godinama unazad. Mi imamo i evropske i svetske medalje, imali smo sad šest predstavnika u Parizu, tako da mi je drago što džudo dobija pažnju. Baš posle Olimpijskih igara sam dobila dosta poruka od devojčica i dečaka koji žele da treniraju džudo, zbog čega mi je zaista drago, pošto je upravo džudo proglašen od UNICEF za najbolji sport za razvoj dece od 7 do 14 godina. Tako da, ko nije znao, mislim da je pravo vreme da krene na džudo.

Kako si doživela celu atmosferu na Olimpijskim igrama?

- Nisam bila ni na otvaranju ni na zatvaranju i bilo mi je veoma žao zbog toga, ali se na kraju ispostavilo da je moj trener doneo dobru odluku da ne odem tad, već samo par dana pred takmičenje.  S obzirom na to da tamo ima između 15 i 20 hiljada sportista, želela sam što bolje da se fokusiram, a sve to negde kvari fokus. On je odlučio, što je bilo stvarno super po mene, da dođem samo malo ranije.Ja bila na nekom sličnom tipu takmičenja, ne toliko velikom, ali mi je to Selo poznato. Ipak, nije baš svakodnevnica da viđate Novaka, Alkaraza i druge poznate sportiste... Meni je tih nekoliko dana u Selu bilo super, sasvim dovoljno.

Ko je od tih sportista na tebe ostavio najveći utisak, pored, naravno, Novaka?

- Dobro Novak je uvek "number 1" što se tiče imena. Pored njega, definitivno Nikola Karabatić. Sa njim sam imala priliku da razgovaram. Što ja kažem, dečko sa naših prostora. Bilo mi je zadovoljstvo upoznati ga i popričati sa njim i on je neko ko je na mene ostavio veliki utisak.

Vaterpolisti su otkrili koliko im je razgovor sa Novakom pomogao, a da li si i ti imala takav utisak, ima li nešto što ti je ostalo urezano?

- Pa ja sam isto pričala sa Novakom pre nego što ću se takmičiti, komentarisali smo više njegove turnire, imali smo kratko druženje. Zanimalo nas je kako to tamo izgleda i funkcioniše. Mi smo tu jedni druge podržavali, bez obzira što se to nije videlo. Bodrili smo jedni druge, bili smo u istoj zgradi. Vaterpolisti, odbojkaši, odbojkašice, Angelina takođe...

Da li ste uspeli da pružite Angelini podršku posle povrede?

- Mi smo čak bile i cimerke, bile smo u istom apartmanu, meni je baš stvarno žao što je bilo tako. Ali da, sinoć se iskupila, svetska šampiona, ovom prilikom joj od srca čestitam i baš mi je drago, ali u isto vreme žao zbog tog Pariza, jer Olimpijske igre nisu svake godine... Nije samo ni da čekate, treba uzeti i normu, tako da mi je žao pošto je ona imala rezultat za medalju. 

Da li su ti ove Olimpijske igre najdraži turnir u karijeri? 

- Pa sigurno da jeste. Najbolje odrađeno takmičenje u mojoj karijeri, oba dana. To se negde i pokazalo, ja sam se odlično osećala, nadam se da će moji turniri nastaviti tako da izgledaju. Samo bez tog petog mesta, nek' bude medalja.

S obzirom na to da igraš u Crvenoj zvezdi, da li stižeš, ako te to uopšte zanima, da ispratiš ostale sportove svog kluba?

- Pratim rukometašice, poznajem privatno Saru Garović, pa je ona prenela na mene i ljubav prema tom sportu. Sad sam pratila i naše fudbalere koji su ušli u Ligu šampiona, ali nažalost nemamo toliko vremena da ispratimo ostale koliko bismo to želeli.

A koliko se to trenira? 

- Svakog dana dva puta. Ujutru, pa uveče dva sata, ali sve zavisi. Nije uvek isti trening, intenzitet, nekad je duže, nekad kraće. Sve zavisi kakve su nam pripreme i za koje takmičenje. U suštini treniramo svakog dana osim nedelje.

I koliko prostora ostaje za slobodno vreme?

- Nema ga. Ja koristim svoje slobodno vreme uglavnom spavajući i odmarajući između treninga. Ali ga uglavnom imam vikendom i provodim ili sa roditeljima ili sa prijateljima... Ima ga malo, ali ga koristim kvalitetno.

Aktivna si na Instagramu, ali, po svemu sudeći, ne i u ljubavnom životu. Da li to znači da je Milica singl?

- Pa, samo ću reći da sam zaljubljena. Zaljubljena sam i to je to. Sad, da li je srećno ili nesrećno, videćemo.

Za kraj - da li postoji neka anegdota iz Pariza koju nisi do sad otkrila, a da je bila interesantna?

- Pa, šta znam. Nismo se preterano družile, svako je imao svoj neki tempo - trening, takmičenje... Ja sam bila sa Maricom u sobi, svaki dan smo bile zajedno...

Podsetila nas je na momenat kada joj je Marica u uživo prenosu tokom borbe viknula: "Tako je, životinjo!"

- Meni je to jako smešno, zato što je Mara neko ko stvarno iskreno navija za mene. I to se negde i vidi na kraju dana i u tim intervjuima, jer mi zaista tako jedna drugu bodrimo i u sobi. "Životinjo" nam je neka interna uzrečica između nas u klubu i to je posle izašlo kao klip i baš sam se nasmejala - završila je razgovor za Republiku Milica Žabić.

BONUS VIDEO