Silovali su me svako veče i stavljali nož pod vrat: Jeziva ispovest žene koja je preživela hrvatski logor

Foto: pixabay.com

Foto: Ilustracija

Međutim, nepravosnažnom presudom objavljenom pre nekoliko dana dosuđeno joj je tek pola traženog iznosa – 50.000 kuna. Sud je ocenio da je to pravedna naknada za ono što je proživela.

Zbog zločina počinjenih u logoru u Kerestincu još 2017. pravosnažno su osuđeni Stjepan Klarić, komandant Konačišta ratnih zarobljenika koje se prvo nalazilo u Zagrebu u Gajevoj ulici 30a, a zatim u kasarni Kerestinec, te nekoliko njegovih podređenih – Dražen Pavlović, Viktor Ivančin, Željko Živec i Goran Štrukelj. Klarić je dobio osam godina zatvora, dok su ostali kažnjeni s godinom i po, do pet godina.

Svi su proglašeni krivima zbog ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika, te civilnog stanovništva. Od decembra 1991. do 25. maja 1992., Klarić i njegovi ljudi zlostavljali su tamo zarobljene ljude, među kojima je bila i ova žena iz Siska.

- Mene i supruga odveli su 21. januara 1992. iz našeg doma u Sisku. Po nas su došla dva vojnika obučena u uniforme Hrvatske vojske. Rekli su nam da su dobili nalog da moraju da nas dovedu. Bila je kasna noć. Padao je sneg. Suprug se taman vratio iz druge smene u Železari.

Odveli su nas do vrtića gde su nas čekali drugi vojnici. Oni su nas odveli na ispitivanje. Mislim da je bilo oko dva ujutro.

Ispitivali su me o mom odlasku u Bosnu. Odatle sam se, koliko se sećam, vratila šest dana ranije. Bila sam u poseti svekrvi. Sin mi je za to vreme bio u redovnoj vojsci, JNA, u Makedoniji, a kći je bila kod svekrve u Bosni gde je nameravala da nastavi školovanje. Muž nije išao samnom u Bosnu jer je morao da radi.

Nakon ispitivanja te večeri, supruga su vojnici pustili kući. Pre toga su ga pretukli. Čula sam njegove jauke jer su nas ispitivali u odvojenim prostorijama. Mene te noći nisu tukli.

Oboje smo jutro dočekali na sudu. Suprug je otišao kući, a mene su odvezli do Železare gdje je bilo vojno skladište. Tamo sam, zajedno s drugim ljudima koje nisam poznavala bila idućih osam dana.

U prostoru nije bilo grejanja, po podu su bila postavljena šatorska krila na kojima smo spavali. Nismo dobijali nikakve informacije. Nisam znala zašto sam tamo i do kada će me držati. Tada nas još niko nije zlostavljao.

Osam dana kasnije po nas je došao autobus. Niko nam nije rekao gde nas voze. Tek u autobusu smo saznali da idemo u logor Kerestinec. Čim smo došli počeli su da nas tuku i šamaraju. Ne znam koliko je to trajalo jer sam se od straha onesvestila. Dovezli su doktora koji je rekao da sam živa, ali da mi je pritisak jako nizak. Ipak, nisu mi pružili nikakvu lekarsku pomoć. Samo sam dobila vode.

Zatim su me odveli u neku sobu u kojoj je bio još najmanje deset žena. Nismo imale ležajeve, spavale smo na prostirkama na podu. Imale smo samo postavljene kante za obavljanje nužde. Prostorija se zaključavala.

Svako veče su me vojnici odvodili u drugu prostoriju. Stavili bi me da sednem na stolicu, pokačili bi po meni struju i tako me pržili. Još imam ožiljke po rukama, nogama i po vratu. Tukli su me, šamarali i silovali. Svi su imali uniforme Hrvatske vojske.

Kako bi nas dodatno zastrašili znali su da nas odvode u jednu sobu i postrojavaju pred prozor iza kojeg su stajali ljudi u crnim odelima sa crnim kapama s prorezima za oči. Oni nam nisu ništa radili. 

Kad su dolazili po mene prozvali bi moje ime. Ušla bih u hodnik gde su mi stavljali vreću na glavu. Odvodili su me u druge prostorije. Stalno su me vređali. Govorili su da mi j… mater četničku, da sam najbolja za seks… Stalno su me silovali. Po dvojica ili trojica isto veče. Morala sam bradavice prislanjati na nož, a oni su pretili da će ih odrezati.

Sve su nas prisiljavali na strašne stvari. Znali su mi stavljati pištolj u usta, oštricu noža pod vrat. Stalno su pretili da ću završiti u crnim vrećama. Znali su da teraju muškarce da se skidaju goli do pojasa, a žene od pojasa na dole, pa obrnuto. Terali su nas da plešemo uz muziku koju bi puštali. Nismo dobijali nikave lekove. Dobivali smo po dva obroka na dan. Jedanput u osam do deset dana bi se mogli tuširati. Puštali su ledenu vodu. Skupilo bi se po njih šest-sedam i gledali su nas gole.

Sve vreme sam morala da nosim istu odeću. Svaku večeri dolazili po mene. Stavljali su mi vreću na glavu da ne vidim kuda idem. Znala sam da se oznojim od straha čim sam čula vojnike da noću idu po hodniku. Nisam mogla da spavam. Ne mogu ni danas.

Stalno sam povraćala nakon što su me pržili strujom. Pretili su da će dovesti i mog muža. On je bio pripadnik Hrvatske vojske. Poginuo je, a njegove kosti pronađene su tek nedavno, nakon 20 godina. Ja sam iz logora izašla na razmenu 27. marta 1992. godine.

Odvezli su nas u Bosnu gde su nas držali još osam dana. Nisam imala dokumente, pa se nisam mogla vratiti suprugu u Hrvatsku iako sam to tražila. Uspela sam da dođem tek pre 15 godina. U moju kuću su se već bili uselili neki drugi ljudi, pa sam se morala boriti da mi je vrate. I dalje stalno pijem terapiju za živce, a stalno osećam bol u grudima i želucu”, svedočila je na sudu.

Prema presudi, odšteta od 100.000 kuna koliko je tržila za proživljeno zlostavljanje bila je previsoka. Sud kaže da apsolutno ima pravo na naknadu štete i to prema Zakona o odgovornosti Republike Hrvatske za štetu uzrokovanu od pripadnika hrvatskih oružanih snaga tokom rata, ali joj je dosuđeno samo 50.000. Objašnjeno je da su takvi uobičajeni kriterijumi za ovakve vrste štete.

Nije dobila ni pravo na kamate na iznos odštete od 1992., već od trenutka kada je doneta presuda, dakle od februara ove godine.