DA LI DOLAZI NOVI AMERIČKI POREDAK? Izolacija Rusije može uništiti nemačku ekonomiju

Prenosimo vam u celosti tekst autora Nenada Radičevića.

Poštujem svaki pacifizam i svaki stav, ali bilo bi cinično građanima Ukrajine reći da se bez oružja brane protiv Putinove agresije“, zagrmeo je nemački kancelar Olaf Scholz na prvomajskom skupu pred sindikalcima koji su sve vreme zviždali i uzvikivali „ua!“ na njegove reći da će Nemačka nastaviti da podržava Ukrajinu novcem, humanitarnom pomoći, ali i isporukama oružja.

To što je upravo pred svojim tradicionalnim pristalicama socijaldemokratski kancelar iskočio iz sopstvene kože poslovično smirenog, pa čak i dosadnog u javnim nastupima, oduševilo je novinare, političare i analitičare, koji zagovaraju da Nemačka bez ostatka i odlaganja napravi zaokret u svojoj politici prema Rusiji.

Iako je Scholz samo nekoliko dana od početka ruske invazije na Ukrajinu najavio „kraj jedne ere“, to jest zaokret u nemačkoj spoljnoj, bezbednosnoj i energetskoj politici prema Rusiji, upravo je on minulih mesec dana na udaru žestokih kritika i sumnji da okleva u toj nameri. Talas kritika i pritisaka zapljuskuje Kancelarijat u Berlinu pre svega zbog dve teme: isporuke nemačkog teškog naporužanja Ukrajini i uvođenja embarga na uvoz energenata iz Rusije.

Sastanak koji je američki ministar odbrane [Lloyd Austin] organizovao u američkoj bazi Ramstein u Nemačkoj očigledno je bio presudan da Scholz naprasno proguta svoje reči da bi nemačke isporuke tenkova doprinele možda izbijanju trećeg svetskog rata.

Međutim, u nameri Zapada da izoluje Rusiju, Nemcima će najteže pasti da se odreknu energenata i retkih metala koje uvoze iz Rusije.

Medijsko-politički pritisci su uveliko prisutni. Idu čak do te mere da ne prođe dan da neko od političara ili eksperata ne natukne Berlinu poređenje aktuelnog nemačkog odbijanja da se momentalno odrekne ruskog gasa sa vremenom nacističke Nemačke kada je Hitleru uvoz nafte iz Sovjetskog saveza omogućilo uspešno osvajanje Evrope prvih godina rata.

I dok Francuskoj gotovo niko ne zamera što francuski veliki koncerni i dalje nesmetano rade u Rusiji, Nemačka se u medijima bezmalo sagledava kao svojevrsni narkomanski zavisnik od ruskih energenata kojem je potrebno „lečenje“.

A da svojevrsni medijski „topli zec“ ima već efekta u tom „lečenju“ svedoče podaci o tome kako se promenio udeo ruskih energenata u nemačkom energetskom kolaču. Tako je pre rata Nemačka oko 45 odsto svojih potreba za ugljem namirivala uvozom iz Rusije, a sada je taj udeo pao na samo osam odsto. Udeo nafte je sa predratnih 35 odsto pao na 12, a udeo gasa sa predratnih oko 55 pao na oko 35 odsto.

Uzimajući u obzir razmere potrošnje ovih energenata, ne samo zbog brojnosti stanovništva već zbog razvijene industrijske proizvodnje, ovo je ogroman uspeh Nemačke. Ipak, taj uspeh malo ko primećuje već se pre svega ističe da je Nemačka u prva dva meseca ruske invazije na Ukrajinu Rusiji platila 9,1 milijardu evra za isporuke fosilnih goriva, što je inače više nego u predratnom periodu jer su cene energenata enormno skočile.

Po pitanju nafte, sasvim je izvodljivo da se Nemačka do kraja ovog leta, a možda i ranije odrekne uvoza iz Rusije, budući da je napravljen dogovor sa Poljskom o korišćenju naftovoda koji bi od dopremao naftu od terminala za pretakanje na Baltičkom moru do rafinerija u istočnoj Nemačkoj. I za ruski ugalj je moguće naći zamenu, iako u oba slučaja to znači mnogo skuplju nabavku.

Ali, po pitanju ruskog gasa, veliko je pitanje da li je Nemačka „narkomanski zavisnik“ ili korisnik „vitamina“ koji joj omogućava vitalnost.

„Jeftini ruski energenti su bili osnova konkurentnosti naše industrije“, rekao je Michael Heinz, generalni direktor nemačkog hemijskog giganta BASF.

I to jeste istina, a baš zato će rusko odvikavanje od ruskog gasa biti bezmalo nemoguće ili moguće uz ogromne žrtve.

Svi oni koji ukazuju na baltičke zemlje ili Poljsku koja se usmerila na norveški gas, zapravo zanemaruju činjenicu da Nemačka možda može da uspe da uvozom gasa iz Norveške ili Holandije delom namiri potrebe domaćinstava, ali ne i potrebe visoko razvijene privrede.

A nemoguće je preko noći prebaciti sve na struju, koja se delom takođe proizvodi u gasnim elektranama. Osim toga, za izgradnju terminala za pretakanje tečnog gasa, koji bi se dopremao iz SAD-a ili Katara, potrebno je tri do pet godina, kažu u nemačkoj vladi, pa zbog toga se usmeravaju na iznajmljivanje plutajućih terminala za pretakanje kao i korišćenje terminala u Holandiji, Belgiji i Francuskoj.

I dok optimistično pojedini ministri govore o tome da bi tako mogli i da prevaziđu kapacitet od 50 milijardu kubnih metara gasa, koliko sada godišnje se uveze iz Rusije, upadljivo je da niko ni usput ne pominje da će cena uvoza američkog ili katarskog gasa biti znatno veća od ruskog.

A ta nemačka privreda imaće probleme čak i ukoliko se ne odrekne ruskog gasa.

Naime, da izolovanje Rusije neće prestati kada utihne oružje u Ukrajini može se jasno nazreti iz pojedinih govora u Washingtonu. Štaviše, da to nije reč samo o Rusiji već da Amerikanci uveliko skiciraju novi svetski ekonomski poredak moglo se čuti u govoru američke ministarke finansija Janet Yellen pre dve nedelje na skupu koji je organizovao Atlantski savet.

Ona predlaže novu trgovinsku arhitekturu „na osnovama koje više idu u prilog američkim radnicima“, ističući da slobodna i fer tržišta zahtevaju zajedničke vrednosti. Predlažući reformu Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, Yellen zapravo svetu ukazuje da osnovna vrednost neoliberalnog Zapada više nije slobodno tržište, već – slobodno i sigurno tržište.

Kada ističe da ne bi trebalo da dozvolimo da pojedine države koriste svoju „tržišnu poziciju u ključnim sirovinama, tehnologijama ili proizvodima kako bi imale moć da poremete druge ekonomije ili to iskoriste kao geopolitičku polugu“, ona diplomatski jasno poručuje da Zapad neće dozvoliti da njegov ekonomski rast zavisi od ruskog gasa, nafte i retkih metala, kineske jeftine radne snage koja proizvodi poluprovodnike i brojne važne komponente ili pak tajvanske dominacije u proizvodnji čipova.

Zbog toga američka skica novog svetskog ekonomskog poretka podrazumeva da će postneoliberalni Zapad imati fokus na takozvani „friendshoring“, to jest da se investicije, trgovina i lanci snabdevanja razvijaju isključivo sa „prijateljskim“ i „pouzdanim“ zemljama sa kojima se dele zajedničke vrednosti. To će se odnositi i na digitalne usluge i regulisanje novih tehnologija.

Kada ministarka Yellen sugeriše da bi nova trgovinska arhitektura trebalo da počne sa „plurilateralnim sporazumima“ među američkim saveznicima, to ukazuje na nekoliko partnerstava. Za početak to je neuspešno transpacifičko partnerstvo u kojem je trebalo da budu Australija, Novi Zeland, Japan, Bruneji, Kanada, Čile, Malezija, Meksiko, Peru, Singapur i Vijetnam. Washington bi sada rado da vaskrsne ovaj sporazum i po mogućstvu u njega uključi Južnu Koreju i Tajvan.

Sledi potom trgovinski sporazum SAD-a sa Velikom Britanijom ili po mogućstvu da se stvori trgovinski pandan obaveštajnoj saradnji „pet očiju“ u kojem su SAD, Velika Britanija, Australija, Kanada i Novi Zeland. Amerikancima je tu naročito važna specijalizovana britanska tehnologija i mineralni resursi Kanade i Australije.

A Nemačka? A Evropa?

Yellen je istakla da je jedna od pozitivnih posledica rata u Ukrajini to što je produbljena američko-evropska saradnja, ali nije ulazila u detalje šta očekuje od Evrope kako bi ona bila „prijateljska“ i „pouzdana“ u trgovinsko-ekonomskoj saradnji.

Međutim, uticajni američki analitičari blisku vlasti u Beloj kući ne okolišaju, pa jasno kažu da Amerikanci žele sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom. Ipak, postoje preduslovi. Jedan je da EU odluči da li želi čvršće da se veže sa SAD-om ili sa Kinom, a drugi je da preispita svoje ambicije da postane nezavisna tehnološka i regulatorna supersila.

Ovaj novi svetski ekonomski poredak, potom ponovni američki vojno-politički povratak u Evropu, kao i dugoročnije izolovanje Rusije, uticaće da se snažno zaljulja nemačko ekonomsko čudo. Štaviše, ukoliko stvarno dođe da prekida kupovine gasa od Rusa, a globalizovana planeta se pretvori u bipolarni svet, to jest na striktnu podelu na međusobno nepovezanu američku i kinesku zonu trgovine i investicija, to bi moglo da dovede do rušenja nemačkog ekonomskog čuda.

Jer, proteklih decenija vrtoglavi ekonomsko-finansijski uspeh je Nemačka ostvarila, između ostalog, tako što je svoju bezbednost prebacila u ruke SAD-u, svoje energetske potrebe u ruke Rusiji, a svoj izvozno orijentisani privredni rast dobrim delom u ruke Kini. Upravo ta tri oslonca mogla bi uskoro da se izmaknu zbog geopolitičkih promena koje je izazvao rat u Ukrajini.

Američki bezbednosni kišobran će ostati nad Evropom, a njegova drška će i dalje biti zabodena u Nemačkoj. Ali, ovog puta kada su u pitanju vojska i izdvajanja za odbranu Nemačka neće moći da se krije iza neslavne nacističke prošlosti i potonje pacifističke politike. To što je Scholz najavio dodatnih 100 milijardi evra za odbranu je samo početak. Uzimajući u obzir koliko je nemačka vojska slabo opremljena u odnosu na ekonomsku snagu i značaj Nemačke u EU, milijarde i milijarde biće preusmerene u odbrambeni budžet i to narednih decenija, čak i ako rat u Ukrajini sutra stane.

Uspostavljanje nemačke energetske nezavisnosti od Rusije će pak ići znatno teže i sa neuporedivo višom cenom. Uprkos tome, vicekancelar i ministar ekonomije Robert Habeck je najpre zadao cilj da se do sredine 2024. godine Nemačka odrekne ruskog gasa, a sada čak priča o tome da u tom smislu „moramo da pokušamo nešto nerealistično u nekoj formi“.

Da je ogromna zabrinutost koncerna, kao što su Thyssenkrupp, BASF i Bayer ali i oko stotine hiljada malih i srednjih preduzeća s njima poslovno povezanih, svedoči i to da se Karl-Ludwig Klez, predsednik Nadzornog odbora nemačkog energetskog giganta EON-a i avio-koncerna Lufthansa, usudio da javno predloži da se gas prvo isključuje domaćinstvima pa tek onda industriji, a ne obrnuto kako nalaže nemačka strategija u slučaju nestašice. Političari su odmah umirili javnost da se to neće dogoditi, ali su vrlo dobro svesni studije nemačkih ekonomskih instituta, koja je ukazala da bi nagla obustava snabedevanja ruskim gasom ugurala Nemačku u duboku recesiju pri čemu bi u naredne dve godine mogla da izgubi 220 milijardi evra ekonomske proizvodnje.

U međuvremenu, političari se utrkuju u tome ko će više javnosti reći kako se pomaže Ukrajini ređim tuširanjem i zavrnutim radijatorima, jer se time manje troši gas koji dolazi iz Rusije. I mnogi građani su sledili te preporuke što je trenutno i smanjilo potrošnju gasa.

Međutim, istraživački novinari portala Frontal su otkrili da ovakva štednja neće smanjiti ceh koja Nemačka plaća i koju će plaćati Rusima. Uvidom u dugoročne ugovore nemačkih kompanija sa ruskim Gazpromom saznaje se da oni do 2030. sadrže klauzulu „uzmi ili plati“ koja obavezuje Nemačku da ruskom dobavljaču plaća gas čak i ako ga ne uveze. Drugim rečima, narednih osam godina Nemačka bi morala Rusiji da plati više od 140 milijardi evra čak i ako ne uzme ni kubni metar ruskog gasa.

Kada se na to doda da bi Nemačka mogla da bude prinuđena da se liši kineskog tržišta u slučaju da američko-kineski ekonomski rat eskalira toliko da svet pretvori u dve međusobno suprotstavljene ekonomske zone, ekonomski ceh se Nemcima višestruko uvećava. Čak i samo dugoročno ekonomsko izolovanje Rusije će se u Nemačkoj, osim po energentima, poprilično osetiti u ceni svakog proizvoda, koji se tiče sintetike, pesticida, građevinskog materijala, ambalaže…

Sve u svemu, Nemcima se smeši u brk njihov najveći strah – ogromna inflacija. Ona je već sada na najvećem nivou u poslednje četiri decenije, a još nije došlo do najjačih udara.

Inflacija uveliko gura kamatne stope na kredite nagore, ali cene stanova ne padaju već skaču jer je stanogradnja sve skuplja jer građevinski materijal stiže iz Rusije i Ukrajine pa je sve skuplji ili ima nestašica. Sve to gura i cene zakupa stanova što je veoma važan podatak u zemlji u kojem polovina stanovništva živi u unajmljenim stanovima i kućama.

Skok cena stanovanja, režija i potrošačke korpe se ujedno sudara sa činjenicom da je Nemačka ba vrhu nejednakost u Evropi, jer je politika štednje i suzdržavanja od trošenja proteklih decenija zapravo dovela do produbljivanja jaza između bogatih i siromašnih, ali i značajnog siromašenja srednje klase.

Na sve to se kalemi i odlazak „baby-boom“ generacije u penziju dok priliv stručnih doseljenika ne uspevaju da popuni na stotine hiljada upražnjenih radnih mesta u zdravstvenoj zaštiti i brizi o deci i starima, ugostiteljstvu, zanatstvu, građevinarstvu…

Manja ekonomska aktivnost značiće i manji priliv u budžet i samim tim veća zaduživanja. Prema oceni Marcela Fratzschera, profesora ekonomije na Humboldt Univerzitetu, Nemačkoj neće moći bar u narednih pet do deset godina da „zakoči zaduživanje“ i ponovo uspostavi svoju višedecenijsku politiku „crne nule“ to jest suzdržavanja od novog zaduživanja države. Zbog toga, smatra, ona mora sada da odluči na šta će da troši taj pozajmljeni novac.

Problem je što će zbog ovog geopolitičkog zemljotresa Nemačka morati neuporedivo više da izdvaja na vojsku i novu energetsku i trgovinsku politiku, dovešće do pada izdvajanja za zdravstvo, obrazovanje nauku, socijalne mere na tržišta rada.

Zapravo rušenje tri stuba nemačkog prosperiteta preti ne samo da uruši nemačko privredno čudo već i nemačku državu blagostanja.

U tom kontekstu, preporuke ministra poljoprivreda Nemcima da štede energiju tako što će jesti manje mesa, tuširati se tri puta nedeljno, a ne svaki dan, kao i zavrnuti radijatore, i nisu tako drastične kako se činilo u prvi mah.

Naprosto, rat u Ukrajini dovešće do socijalno-ekonoskih promena u Nemačkoj, a samim tim i u celoj Evropi.

Zbog svega toga ne bi trebalo da čudi kada nemački kancelar okleva u primeni najavljenog zaokreta Nemačke. Ima i zbog čega da okleva.

BONUS VIDEO