Šta osovina Iran-Turska-Rusija znači za Bliski istok?!

Foto: Tanjug/AP

Grade novi Bliski istok: Vladimir Putin i Redžep Tajip Erdogan

Tursko-iranska osovina, koja je do skoro bila nezamisliva, donosi tektonske promene u geopolitici Bliskog istoka. Prošlonedeljna trodnevna poseta Turskoj iranskog načelnika generalštaba, generala Muhameda Hoseina Bagerija, bila je prvi takav događaj u iransko-turskim odnosima nakon Iranske revolucije iz 1979. godine. Tokom Bagerijeve posete dve zemlje su 17. avgusta potpisale vojni sporazum.

Kurdsko pitanje

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan u ponedeljak je izjavio da je razgovarao sa Bagerijem o mogućnosti tursko-iranske vojne akcije protiv kurdskih militanata. 

- Zajednička akcija protiv terorističkih grupa koje su postale pretnja uvek je na agendi. Pitanje je razmotreno između dvojice vojnih šefova, a ja sam u širem kontekstu (sa Bagerijem) razgovarao kako bi to trebalo da bude izvedeno - naveo je Erdogan.

Postoji veliko poklapanje turskih i iranskih interesa po pitanju sprečavanja nastanka nezavisnog kurdskog entiteta u Iraku ili Siriji. Obe zemlje se unutar svojih granica bore protiv kurdskih separatista. 

Ono što doprinosi neophodnosti saradnje između dve zemlje je zajednička sumnja da SAD i Izrael ubrzavaju dugogodišnji projekat uspostavljanja nezavisnog Kurdistana, sa prikrivenom namerom da na taj način dugoročno stvore ekskluzivni zabran preko kojeg će realizovati svoje interese u regionu. SAD su naoružale i opremile kurdske militante u severnoj Siriji, ignorišući zabrinutost Turske. Američke specijalne snage i kurdske milicije zajednički učestvuju u tekućoj ofanzivi na Raku, koja je bila prestonica ISIS. Vašinton je odbio tursku ponudu za zajedničko izvođenje operacije u Raki (sunitsko-arapskom regionu) i opredelio se za nearapske kurdske saveznike. 

Naftna polja

Izgleda da je američki cilj zauzimanje naftnih polja u Raki i okolini kako bi se obezbedila ekonomska održivost kurdistanskog entiteta u severnoj Siriji. Ankara se plaši da je sledeći korak SAD u Siriji pokretanje operacije duž turske granice sa ciljem da se stvori pogranični Kurdistan koji bi imao pristup Istočnom Mediteranu. Turska s pravom smatra da bi stvaranje Kurdistana u neposrednom susedstvu njen integritet i stabilnost stavilo pod nepodnošljiv pritisak. 

Ono što je požurilo Ankaru i Teheran da udruže snage je referendum o državnoj nezavisnosti Kurdistana koji irački Kurdi planiraju za 25. septembar. Kurdi čine oko petinu populacije Iraka i rezultat predstojećeg referenduma - ako se održi - ne dovodi se u pitanje. 

Međutim, pojava tursko-iranske osovine ima mnogo dublju pozadinu. Za početak, to je bio razlog što je Turska nagovestila da će konačno obustaviti podršku sirijskim pobunjeničkim grupama. Turska i Iran zajednički rade na ruskoj inicijativi o kreiranju zona deeskalacije u Siriji. Sa druge strane i Rusija prethodnih godina učvršćuje bilateralnu saradnju sa Turskom i Iranom.

Ruski kišobran

Otuda, tursko-iranska vojna saradnja, koja za cilj ima stabilizaciju situacije u Siriji, kristalizuje se pod sveobuhvatnim ruskim kišobranom. U suštini, može se reći da se radi o rusko-tursko-iranskom trouglu u nastajanju čiji cilj je da se okonča sirijski sukob i pronađe rešenje za tu zemlju. 

Ovo ima dalekosežne posledice jer rusko-tursko-iranski trougao signalizira širenje van sirijske problematike kako bi obuhvatio širu regionalnu saradnju koja ima potencijal da utiče na dinamiku moći celog Bliskog istoka. Pre nedelju dana ruske, turske i iranske kompanije su potpisale sporazum o bušenju nafte u Iranu vredan sedam milijardi dolara. Slično tome, nakon mnogo odgađanja, Iran i Rusija se pomeraju ka implementaciji svap aranžmana po kojem se od Irana očekuje da od sledećeg meseca Rusiju snadbeva sa 100.000 barela nafte dnevno, dok će Rusija zauzvrat izvoziti u Iran robu u vrednosti od 45 milijardi dolara godišnje. 

Sa druge strane, rusko-turska ekonomska saradnja se ubrzano razvija. Prošlomesečna finalizacija dve milijarde dolara vrednog sporazuma o kupovini protiv-raketnog sistema S-400 "Trijumf" od Rusije ukazuje na stratešku promenu spoljne politike Turske, NATO sile i zemlje koja je u savezničkim odnosima sa SAD. 

Istorijski odnosi

Istorijski, odnosi između Rusije, Turske i Irana su bili nestabilni. U dugim istorijskim periodima te tri zemlje su bile međusobni rivali. Ali aktuelna konstelacija ima određene jedinstvene karakteristike koje ih navode na međusobnu saglasnost. Naravno, postoji komplementarnost po pitanju ekonomske saradnje, s obzirom na njihove resursne baze, stepen razvoja i tržišne uslove. Sve tri sile imaju napete odnose sa SAD, kao i zajednički interes da se suprotstave zapadnoj hegemoniji na muslimanskom Bliskom istoku. Takođe, radi se o zemlje koje su, svaka na svoj način, povratničke sile. Shvataju da imaju uticaja na regionalnu bezbednost i stabilnost i da je u njihovom interesu da sarađuju, a ne da se nadmeću na Bliskom istoku, što se vidi iz sirijskog iskustva. 

Ako dođe do realizacije ove trojne antante, biće to "win-win" situacija koja će smanjiti njihovu regionalnu izolaciju. Nema sumnje da je to jedno veliko "ako", ali u trenutku kad je Bliski istok u velikom previranju - tri velika bastiona "arabizma“ (Irak, Sirija i Egipat) su znatno oslabljeni, Saudijska Arabija je u opasnom zanosu, a Zalivski savet za saradnju se neumoljivo urušava - osovina između Rusije, Turske i Irana ima potencijal da postane sidro regionalne stabilnosti.