HEROINE SRBIJE: Da li znate ko je bila Draginja Babić i zašto je VAŽNA za Srbiju?

Draginja je rođena u Valjevu 03.10.1886. godine u jednoj od najuglednijih i najobrazovanijih valjevskih porodica toga vremena. Njen otac Janko bio je ugledni trgovac i predsednik valjevske opštine 1892. i 1893. godine. Brat Marko bio je takođe prvi čovek Valjeva pred Drugi svetski rat, drugi brat Jovan bio je književnik, a sestra farmaceut.

Porodica je sve učinila da Draginja posle završene osnovne škole u Valjevu nastavi sa školovanjem na višem nivou. Ona će 1905. godine završiti gimnaziju u Beogradu i početi studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. Posle uspešnih pet semestara Draginja će iz Švajcarske preći u Nemačku gde će na prestižnom Univerzitetu u Berlinu diplomirati 1911. godine na Medicinskom fakultetu i steći zvanje prve srpkinje-lekarke koja je diplomirala na tom fakultetu.

Kao mlada doktorka, sa samo 25 godina, i perfektnim ocenama tokom studija, odmah je dobila primamljivu ponudu da ostane da radi na fakultetu u Minhenu, čime bi obezbedila sebi dalje stručno napredovanje, život na visokoj nozi i u bogatoj sredini. Slavna Valjevka i časna Srpkinja ni jednog trenutka nije bila u dilemi šta joj je činiti. Ponudu je ljubazno odbila, spakovala je svoje stvari i žurno krenula ka svojoj otadžbini kako bi svojim tek stečenim znanjem pomogla Srbiji u savlađivanju njenih velikih problema.

SVOJU SRBIJU JE MNOGO VOLELA

Srbija je tada bila u predvečerju Balkanskih ratova, lekarsko i bolničko osoblje bilo je deficitarno, a preko potrebno, pa će sve žene sa posedovanjem medicinskog znanja biti angažovane za ispomoć u vanrednim vojnim bolnicama. Draginja je bila svesna takve situacije, svoju Srbiju mnogo je volela i odmah po dolasku iz Minhena stavila se na raspolaganje Vrhovnoj komandi, piše Ekspres.net.

Postavljena je za pomoćnika upravnika Valjevske okružne bolnice, a čim je položila državni ispit postala je lekar valjevske opštine. Na početku Prvog balkanskog rata u većim gradovima Srbije formirane su tzv. rezervne bolnice koje su isključivo služile za potrebe ranjenika sa fronta. Te rezervne bolnice bile su sastavljene iz bolničkog kadra gradskih bolnica, koji je i inače u to vreme bio veoma deficitaran, pogotovo sa visokoobrazovanim kadrom-lekarima.

Draginja je u oba Balkanska rata bila od početka do kraja upravnik i jedini lekar u rezervnoj tj. Vojnoj bolnici u Valjevu. Imala je posla preko glave, od najsuptilnijih hirurških i drugih medicinskih intervencija, do organizovanja i obuke što brojnijeg bolničkog osoblja. Mlada, puna energije i hrabrosti, postala je vrlo brzo jedna od najomiljenijih ličnosti među borcima, ranjenicima i svojim sugrađanima Valjevcima. Tek što su završeni Balkanski ratovi, i pobednička euforija se još nije ni stišala, Srbija će biti pred novim, strašnim iskušenjima. Pretio je novi, veliki rat još većih razmera. S tim u vezi Draginja je dobila novo zaduženje od Vrhovne komande - postavljena je za upravnika rezervne-Vojne bolnice u Pirotu, sa zadatkom da osposobi bolnicu za očekivana, nova ratna događanja.

Prvi svetski rat će teško pogoditi Srbiju u celini, posebno Zapadnu Srbiju i grad Valjevo. Posle iscrpljujućih, ali i slavnih borbi Srpske vojske na Ceru i Drini, suočena sa novom najezdom Austrougarskog i Nemačkog okupatora, Srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje ka jugu pa se Vrhovna komanda locirala 09. avgusta 1914. godine u Valjevu. Poslednji kvartal te godine bio je najteži u istoriji tog grada, čiji će stanovnici, i svi oni koji su se zadesili u njemu, preživljavati pravu golgotu. Valjevo je u tom periodu bio prenaseljen grad sa preko 100.000 ljudi, sa hiljadama vojnika i teških ranjenika koji su boravili u veoma neprikladnim smeštajnim uslovima.

BILA JE SIMBOL HRABROSTI I HUMANOSTI

Zarazni tifus, koji se iznenada pojavio, širio se među vojnicima i ranjenicima neverovatnom brzinom prenoseći se intenzivno i na lokalno stanovništvo. Za nepun mesec dana, od mirnog šumadijskog grada Valjevo se pretvorilo u čitav grad-bolnicu kakva nije zabeležena ni u jednoj državi zahvaćenoj Velikim ratom. Kafane, škole, magacini, privatne kuće i sav mogući smeštajni prostor bili su prepuni ranjenih i obolelih, epidemija tifusa je harala, umiralo se masovno. U tako alarmantnoj situaciji Srpska vojna komanda uputila je apel saveznicima za urgentnu pomoć u medicinskom osoblju, lekovima, sanitetskom materijalu, ležajevima i odeći. I kada je većina zdravih Valjevaca napuštala zaraženi grad, Draginja ni ovog puta nije imal dilemu: čim je epidemija proglašena, napustila je Pirot i pohitala je ka svom rodnom gradu da spašava što se spasti može.

Stigla je u Valjevo kad su u njemu umirale stotine obolelih svakog dana. Cele porodice su nestajale. Epidemija se širila i po ostalim delovima Srbije. U masovnim valjevskim grobnicama biće sahranjeno 3.500 srpskih vojnika i oko 4.000 građana Valjeva. Pristizali su i lekari iz SAD, Rusije, Engleske, Holandije, Belgije i Škotske. Neki od njih će, uz srpske lekare-heroje, položiti i svoj život, u borbi sa tom surovom, do tada neizlečivom bolešću. Draginja je tih dana bila jedna od simbola hrabrosti i humanosti. Radila je bez prestanka, od jednog do drugog kraja grada, od kuće do kuće, od bolesnika do bolesnika. Ulazila je u svaku kuću do koje je stigla bez razmišljanja, lečila obolele, hranila nemoćne, hrabrila zdrave da izdrže, da pomažu jedni drugima.

(NE)ZABORAVLJENA

Svoje znanje i svoj život stavila je i ovog puta u službu spasa svojih sugrađana, svoje nacije i države. U toj neravnopravnoj borbi sa podmuklom bolešću i epidemijom, spašavajući živote hiljada svojih sunarodnika, i sama je stradala. Od momenta kada je osetila da je zaraza napala i njen organizam, proći će samo nekoliko dana kada će prestati da kuca srce ove hrabre Valjevke, jedne od prvih žrtava među lekarima. Dogodilo se to 06. februara 1915. godine kada je Draginja imala tek 29. godina. Posle Draginje od tifusa će stradati i veliki čovek, dr Selimir Đorđević, direktor gradske bolnice Valjeva koji se odrekao vakcine u korist vojnika, zatim dr Pavle Vojteh, direktor vojne bolnice, potom i slavna srpska slikarka i bolničarka-dobrovoljac Nadežda Petrović kao i veliki prijatelj Srbije iz SAD, dr Albert Semjuel Kuk, koji se takođe odrekao vakcine u korist vojnika.

Procenjuje se da je do kraja maja meseca 1915. godine, kada je napokon ova strašna bolest konačno savladana, u Srbiji od tifusa umrlo 135.000 ljudi, među njima 35.000 vojnika i 22 lekara. Ratna bolnica u Valjevu postala je jedinstven simbol medicinske požrtvovanosti i humanosti u Velikom ratu, jer je kompletno angažovano medicinsko osoblje iskazalo spremnost na lične žrtve a neustrašiva Valjevka, dr.Draginja Babić je u toj nadčovečanskoj borbi za spas hiljada ljudi i položila svoj mladi život.

Za ispoljenu hrabrost, humanost i požrtvovanje odlikovana je od SPC Ordenom Svetog Save. Njeno Valjevo je nikada nije zaboravilo, nažalost Srbija jeste.